Удаја Ватиме девојке
Рани мајка Ватиму девојку.
Вати нема нег' петнаест лета,
Вату проси од Мостара беже,
У њега је брада до појаса.
Ал' беседи од Мостара беже:
„Ој бога ти, Ватимина мајко,
„Дај ти мени твоју лепу Вату,
„Три пут ћу је обасути благом:
Тебе благо, а менека Вата.“
Туркиња се на благо по'мала,
Па је Вату за Турчина дала.
Кад је прошло три недеље дана,
Ал' беседи Ватима девојка:
„Ој бога ти моја стара мајко,
„Врло ме је санак обрвао,
„Мене, мајко, добро бити не ће.«
„Иди, Вато, на горње чардаке.“
Мало трену, ал' се брзо спрема:
„Ој бога ти, моја стара мајко,
„Сан донесе Турске свираоке."
Тек то рече Вата, лепа Вата,
Па истрча на велика врата:
„Да ви'ш, мајко, да силних сватова!
„Чији свати, у чије ће дворе?
„Ко ли ће их хлебом нахранити
„И рујним их вином напојити,
Коњма дати и зоби и сена?
Плаче мајка, несме да јој каже:
Чедо Вато, јагње умиљато,
„Твоји свати, у наше ће дворе,
„Мајка ће их хлебом нахранити
„И рујним их вином напојити,
„Коњма дати и зоби и сена.“
Ал' беседи Ватима девојка:
„Бог т' убио моја стара мајко,
Кад си мене удомила крадом,
Бар ми кажи ђувегију мога.“
„Чедо Вато, јагње умиљато,
„Видиш Вато, онога јунака
„Што 'но игра зелена коњица,
Оно ће ти ручни девер бити“.
„Бог т' убио, моја стара мајко,
„Не питам те за девера мога
Већ те питам за мог ђувегију ,
„Кад си мене удомила крадом.“
Плаче мајка, не сме да јој каже:
Чедо Вато, онога јунака,
„Што 'но игра голема коњица,
„Што му седа до појаса брада,
„Оно ти је ђувегија, Вато.“
Кад га јадна угледала Вата,
Она бежи Шестокриловићу:
„Душо моја, Шестокриловићу,
„Отми мене од седа Турчина.“
„Душо Вато, јагње умиљато,
„Рад бих био од бега отети,
„Ал' је беже богати са благом
„Па ће мене погубити, Вато,
„Већ те могу научити лепо.
Свем беговом забави оделу:
„„Какву си ми доламу донео:
Овако је у сретна јунака ,
„„У сретнога Шестокриловића,
„„Ваки су му на коњма покровци;
„„Какве си ми дукате донео,
„„Овако је у сретна јунака,
„„У сретнога Шестокриловића,
„„Ваки су му на коњма прапорци;
„„На дукати свилени гајтани,
„„Овако је у сретна јунака,
„„У сретнога Шестокриловића,
„„Ваки су му на коњма кајзси.""
Свем је томе забавила Вата.
Кад су божји закон савршили,
Па се сташе на пут опремати,
Опет бежи Шестокриловићу:
„Душо моја, Шестокриловићу,
„Отми мене од седа Турчина.
„Душо Вато, јагње умиљато,
„Рад бих био од бега отети,
„Ал' је беже богати са благом,
„Па ће мене погубити, Вато,
„Већ те могу научити лепо:
„Иди, Вато, у кавеза мога,
„Па ти үзми живу препелицу,
„Па је мети у недра до срца.
„Машиће се руком у недарце,
„Макнуће се жива препелица.
„Он ће тебе запитати, Вато:
„„Што се тебе миче под појасом?""
„Ти му немој право казивати:
„„Господару, од Мостара беже,
„„Мушко чедо Шестокриловића,
„„Са њиме сам три сина родила
„И четвртог тебека донела.""
Кад одоше беговоме двору ,
Па легоше у меке душеке,
Маши јој се руком у недарце,
А макну се жива препелица,
Трже беже руке из недара:
„Душо Вато, јагње умиљато,
„Шта се тебе миче под појасо?“ –
„Господару, од Мостара беже,
„Мушко чедо Шестокриловића,
„Са њиме сам три сина родила
„И четвртог тебека донела."
Ђипи беже као горопадан:
„Ој бога вам, моје слуге верне,
„Хватај коње у лаке интове,
„Вод’те врага из нашега града.
„Љубила је Шестокриловића,
„Она мене ни гледати не ће."
Оде Вата Шестокриловићу.
Кад је прошло три године дана,
Књигу пише Шестокриловићу:
„Хвала теби, од Мостара беже,
„На 'вом дару к'о 'но господару,
„А на Вати као на јабуци,
„Ево данас три године,
„Још ми Вата мушко чедо нема.“
Извор
уредиБ.М. 1875. Српске народне песме. Панчево, Наклада и штампарија браће Јовановића. стр. 18-22.