Угљари

Алекса Шантић

Верзија 1

Из чељусти земље, све један по један,
Излазе у црној свештеничкој раси,
Што су им је дуги у подземљу часи
Откали од праха угља... Сваки, жедан,

Прима крчаг што му пружа жена, или
Шћи, ил' сестра. И сви, голих рука, пију,
И види се како дамари им бију
Под сухијем грлом у набреклој жили.

Жеђ гасе и сморне очи дижу гори,
Пресипа се вода и низ прси црне
Оставља им бразде. И док сунце трне

Поврх друма што је граду завијуг'о,
К'о да сваки небу погледима збори:
Гдје си боже?... Зашто спаваш тако дуго?...

Верзија 2

Све један по један, уморан и бедан,
Излазе из гротла, у прљавој раси,
Што су за њих дуги у подземљу часи
Откали од праха угља... Сваки жедан,

Прима пуно ведро што му пружа или
Жена или сестра. И сви пију, пију,
И види се како дамари им бију
Испод знојна грла у набреклој жили.

Сморне очи дижу и нагињу ведра,
Просипа се вода и на гола њедра,
Почађала, цури... Врхови се жаре -

Тихо вече шушти у гримизу свиле;
Они кући иду, као сенке мíлê
Путем, покрај гробља, уз јаблане старе.