УВОДНЕ НАПОМЕНЕ (Лирске народне песме из јужне и источне Србије)

УВОДНЕ НАПОМЕНЕ

                                          Најбољу поезију у нас створио је народ.
                                                                  Исидора Секулић

     Најранији записивач народиих песама у источној Србрхји је Вук Караџић, у чијој се збирци из 1814. године Мала простоиародиа славеносербска пјеснарица налази и љубавна песма из Тимочке Крајине Кажи, Радо, кажи брати. Прву збирку под насловом Песме народне издао је Милош Милисављевић 1869. године у Београду. Милан Милићевић је у својим књигама Кнежевини Србији (1876) и Краљевини Србији (1884) објавио читав низ лирских и баладичних песама. После њега у пределима Тимока и јужног Поморавља народне песме прибирају многи врсни окупљачи. Записивање народне лирике још траје. На страницама зајечарског часопиоа Развитак, на пример, можемо наћи драгоцене записе лироких народних песама из источне Србије.

1.

     Саватије Грбић, Драгутин Ђорђевић, Миодраг Васиљевић и други забележили су читаве руковети коледарских песама.
     Коледароки обредни ритуал је из давне прошлости, а у вези је с јачањем сунчане светлости и с почетком нове године. Драгутин Ђорђевић наводи да коледаре у селу Брза код Лесковца називају лесници) од старословеноке речи лес — шума).^[1]Сичуван је у лесковачким селима и стари поздрав. Кад коледари улазе у домаћинову кућу, обично кажу: „Честито ви ново лето!”^[2]
     У коледарским пеомама, једноставним у садржини и композицији, земљорадници и сточари изражавали су жеље да нова година буде плодна и срећна. 3емљораднику ће жито да се роди и прероди. Нова година донеће радост и сточарима: „све овчице калушице”, „све кравице сивуљице” итд. И пчеларима се жели срећа: „испод букву чабар меда”, „пчеле ти се изројиле,/црн облак направиле”.
     Почетком овог столећа Живојин Станковић, овештеник у Мокрањи, описао је ранило у Крајини и навео неколико песама.
     На ранило се ишло сваког празника у пролеће. „Ране оу се завршавале ђурђевданским уранком и он је био један од најзначајниј их и најомиљенијих уранака.”^[3]
     Уочи празника, пре залаока сунца, момци и девојке одлазили су у шуму за дрва. При повратку девојке су певале пеому с љубавним мотивом, али са старим припевом „љељо”. Ноћу се ложила ватра и поред ње се млади веселили.
     На овај обред су долазили сви. У краткој и духовитој песми каже се да прогори капа ономе ко не дође. И то толико да може врана да пролети и „сво јато да проведе”!
     Најбројнију и најважнију врсту обредне лирике представљају лазаричке пеоме. Публиковане су читаве руковети, а нарочито из околине Врања, Лесковца и Ниша. Из ових крајева је управо и највише лепих пеоама.
     Бележили су их многи познати сакупљачи: Милан Милићевић, Јован Хаџиваоиљевић, Мих. Ст. Ризнић, Владимир Петровић, Владимир Николић, Владиммр Ђорђевић, сестре Јанковић, Драгутин Ђорђевић, Миодраг Васиљевић, Радмила Петровић, Драгољуб Симоновић и толики други.
     Лазаричке пеоме се певају на Лазареву суботу и уочи овог празника.
     Лазарички аграрно-магијски обред изводе углавном девојчице до дванаест година, које се за играње и певање припремају дуже, а покаткат и више од месец дана. Добро увежбане девојчице могу сваком члану породице, водећи рачуна о сполу, старости и занимању, да отпевају посебну песму. Пева се домаћинству, старијим људима, младим женама и мужевима, девојкама и момцима, девојчицама и дечацима, малој деци; затим, пчелама, стоци итд.
     Лазарице се понегде и данас могу видети у живописвој народиој ношњи како испред сеоских кућа певају и играју. Обред се најбоље одржава у Врањској Пчињи (у Сурлици, Доњем Стајевцу, Горњој Трници, нпр.). Године 1973. овде је у лазарицама било више од двеста одраслих девојака.
     Међу многобројним лазаричким песмама могу се наћи и такве које би ушле у строге антологије. Једну од најсажетијих и најлепших објавио је Владимир Ђорђевић још 1931. године, а њену праву вредност уочио је Владан Недић: „Једна лазаричка песма записана у Врању изискује одвојен спомен. Она је мајушна: три стиха. Међутим, ако се мери њен унутрашњи обим — једини битан —, она је горостас. Живот усамљеног цвета над водом, потресан у једноставности, прелази границе једног описа. Он говори много више:
Игличе венче над воду цвета;
над воду цвета, над воду вене;
над воду вене, над воду спада.
     Полустихови који певају о цветању и веЊењу понављају се у овој песми, нимало случајно; вода се јавља непрестано, као неизбежно огледало; течан глас в одјекује у свакој другој речи; ритмички удари нижу се у неумитним размацима; укратко, све доприноси да главна мисао песме, утисак опште пролазности, добије најскладнији израз. Да ли то лебди туга изнад стихова? Може бити али тиха и оветла.”^[4]
     Мало је песама које су певане на Биљани петак. Записао их је Саватије Грбић у бољевачком срезу. Обе које су у овој књизи почињу стихом „Ој убава, убава девојко, ој!”, који је тако чест у сватовским песмама. Прва у почетку као да асоцира на ђурђевданоке песме, и то на оне које су певане кад се у шуме и поља ишло за траве и цвеће.
     Незнатан је број ускршших (велигденских) песама. У народу их је било више и певане су претежно као орске.
     Најважнији пролећни празник и у овим крајевима био је Ђурђевдан.
     У пиротској околини момци и девојке су пре сванућа одлазили у поље и брали здравац, деветосиљ и друго цвеће. Код бунара, на чеоми или потоку плели су венце. „Од овог цвећа обично се извију по четири венца и носе се на појату, где ће се тога дана мусти овце.”^[5]
     Ђурђевдан је важио као велики празник и у градовима. У Врању се, иа пример, све до данашњих дана врбовим гранчицама, цвећем и здравцем ките улазна врата домова. Некада су се младићи у рано јутро купали у реци, по којој је пливало лишће дрена. На љуљашкама су се љуљали момци и девојке држећи у рукама црвена и бела јаја. Једна мантафа из Врања почиње овако: „Данас је Ђурђевдан... Момци ће коњи да јашив, а ми, девојке, врбе да кршимо и куће да иситимо...”
     Песма је одјекивала уочи празника, кад се ишло за траве и цвеће, док се у шуми брао здравац, за време плетења венца и другом приликом.
     У врањском крају је ранијих година певано више ђурђевданских пеоама. По једној, која је већ пала у заборав, Ђурђе иде преко поља и долина, ломи врбове гране и бере „китке свакојаке”. „Оће Ђурђе момке да опаше,/оће Ђурђе моме да закити”.
     Из источне Орбије и леоковачког краја је више интересантних песама. Пева се о одлаоку у шуме да се бере „свакојако биље”, од којет треба да се вију „три венца зелена”. Не мали број стихова посвећен је здравцу, оимболу заленила и здравља. Без њега као да нема живота: „кад ја цавтим сва гора мирише,/ кад ја венем, сва гора увене.” Говори се и о светом Ђорђу (Ђурђу) који је обишао поље и казује мајци да је летина најбоље понела.
     Ђурђевоке песме чувају и сећање на древну прошлоет. Само један пример. Маринко Станојевић је у Тимоку, у Јаковцу, упамтио од своје мајке Магдалене песму о приношењу јагњета на жртву. Стојан хоће за Ђурђевдан да закоље сина Првана, али је из облака ишало јагње и чуо се глас:
„Бре стани, стаии, Стојане,
не кољи сина Првана,
еве тебе јагње за заман!”^[6]
     После лазаринких најважније обредне песме су, свакако, краљичке.
     Краљице су биле познате и у Крајини. Живојин Отанкоиић је описао овај ритуални обред и навео четири сасвим кратке паоме. Краљице су, по њаму, ишле „понајчешће о Спасову и Тројичину дне, а и о Биљаном петку”.^[7]
     Године 1937. сестре Јанковић су у Власотинцу посматрале игре које су краљице изводиле на Ђурђевдан. „У Власотинцу девојчице ко]е ће учествовати у извођењу, почну да се скупљају још на масец дана пре Ђурђавдана и да вежбају у певању и игрању. Врше се и друге припреме: спремају се барјаци од тешке домаће шарене тканине, и украшавају прапорцима горе на мотци и доле на углу. На сам дан играња барјаци се оките свежим пољским цвећем које, према народном веровању, има мађијску силу: да би се момци обртали за девојкама — обртен (трава са жутим округлим цветовима); да би момци пуцали за девојкама — пукнеж; да би копнели — копитњак. За здравље се намењује здравац.”^[8]
     У лесковачким селима Драгутин Ђорђевић^[9], Миодраг Васиљевић^[10] и други фолклористи записали су на десетине краљичких песама. Милорад Драгић је, пак, описао краљички ритуал у Доброј и забележио неколико песама.^[11]
     Овај се обред, јамачно, најбоље одржава у појединим насељима Грделичке клисуре (Љутеж, Мањак, нпр.). Одрасле девојке на Ђурђевдан обилазе сеоске домове и певају краљичже мелодије.
     Низ прекрасних краљичних песама је по свему близак љубавној лирици. Љубичица шаље поздрав горском гороцвету да се саставе у корену, а пољубе у цвету (Поздравља се љубичица). Од белог лица црнооке лепотице засветлео се чардак. Момче је пало у несвест, али му је помогла „једна слуза девојачка” (Црноока девојчица).
     Спасовданских песама је незнатно, мада се и овде знало за спасовдански уранак. У рукописној збирци Драгутина Ђорђевића налази се само једна и то „спасовданска траварска“. Свети Спаса одушевљено одговара да је његово поље „од свем понајбоље": пшенице су „у клас укласале“, а „ливаде у цвет уцветале". Зар свети Спаса у овој песми не личи на светога Ђурђа из ђурђевских песама?
     Сачуване су и додолске и крстоношке песме. У источној Србији их је, нпр., прибирао Коста Манојловић, а у Лесковачкој Морави Миодраг Васиљевић. Додолске су све, мање или више, варијације песме Ми идемо преко села, и нису поетски снажне. Крстоношке су веома сродне додолским. Кат-кад је само припев другојачији.
     Значајне податке о свадбеним обичајима оставили су Живојин Станковић (Крајина),^[12] Маринко Станојевић (Тимок)^[13] и други етнографи.
Свадбу у Лесковачкој Морави након другог светског рата подробно је описао Драгутин Ђорђевић.^[14]
     Свадбени обичаји се све више поједностављу-ју, понегде готово нестају, али има и крајева и насеља где су још сложени и живописни. У врањским селима нпр., и даље се игра „свекрвино оро“. Кад се свирачи приближе младожењиној кући на око 200 до 300 метара, засвирају јаче, а то је знак да ће кроз који тренутак свекрва да заигра. Многи људи, а пре свега жене и девојке похитају њеној кући да би видели како је обучена и како игра „тешко оро“.
     Пошто свирачи засвирају „тешко оро“, свекрва се трипут прекрсти, а потом пружи руку жени која јој је најближа да се ухвати у коло. То је једна од њених најбољих пријатељица. Почиње да игра према истоку и направи три круга. Играње прекида три пута и том приликом баца из сита зрневље и друго. Некон тога даје сито да се однесе кући, а свекар и остали прилазе и честитају јој што је доживела да жени сина и да игра „свекрвино оро“.
     До сада је објављено на стотине сватовских песама, међу којима је и правих антологијских текстова.
     Међу записивачима се истичу: Милан Милићевић, Владимир Николић, Маринко Станојеиић, Коота Манојловић, Драгутан Ђорђевић, Миодраг Ваоиљевић и др. У листу Кића године 1907. објављен је већи број оватовских песама које је у Хуму код Ниша прикупио учитељ М. Ђ. Јовановић. Он их је поделио на огледничке (прошевинске), свадбене и гостинске. Јаоно се види да је сваки моменат свадбенот ритуала у Хуму почетком овог столећа имао своју посебну песму: „кад улазе сватови у двориште”, „кад младожења седне између кума и старојка”, „кад старојко превешује девојку”, „кад превешена улази у собу”, „кад старојко младенце прстенује” итд. Кића је 1907. године донео и свадбене песме које је бележио Јеленко Поповић у насељима између Хума и Сићева.
     Пева се и путем кад се иде за девојку. Такве песме понегде називају путничке. Чују се и праве баладе. Ташта, нпр., сусреће сватове и саопштава им болну вест:
„Натраг, натраг, китени сватови,
моја ћерка мртва болна лега;
над главу ву китка цвеће стоји,
до главу ву жута свећа гори!”

2.

     Ови земљораднички и сточарски предели дали су читав циклус песама о раду и уз рад. Најлепше су жетелачке и овчарске, а постоје и копачке, виноградароке (лојзароке), прелачке, песме које прате косидбу и друге.
     Песма је доскора била оаставни део жетелачких обичаја. „На планини Коритнику код Ниша, на почетку Заплања, и у другим областима Србије, тачно је одређено које се песме певају ујутру, пре подне, после подне, пред Сунчев залазак и ноћу за време жетве” -— пише музиколог Миодраг Васиљевић.^[15]
     У источној Србији окупљачи су дошли до више овчароких песама од књижевне вредности, а особито у сврљишком крају.
     Мотиви су претежно љубавни. — Чобаници је жао да пробуди драгана који јој спава на руци. — Овчар жели да иде у село и да поведе „танац на девојће”.— Песма проклиње девојку да се не „вара с овчара” јер је његав живот свакодневни напор.
     У шест дванаестераца из врањске околине речено је много: овчар чува на планини огромно стадо; у стаду је ован са звоном у којем је куршум, а на њему нацртано око девојке! (Овчар чува, мајко, овце на планине).

3.

     Да је у овим крајевима било митолошких песама са паганском садржином најбољи оу доказ записи Љубише Рајкавића из источне Србије, објављени у збирци Двори самотворни.
     У погледу садржине и известан број лазаричких и сватовских песама можемо сврстати у митолошке. У Врањској Пчињи певају се и даље лазаричке пеоме с митолашким мотивима. — Девојка се такмичи са Сунцем и Меоецом у грејању и сијању. — Младић је добио опкладу и оженио се Сунчевом сестром и др. У лесковачком крају ваома је раширена предсвадбена песма Сву ноћ седело тој моје драго, а која оадржи и митолошку црту. С правом је профеоор Недић једну њену блиску варијанту убројио у митолошке песме.^[16]

4.

     Тимочка Крајина је прави извор бајалица, које су одавно предмет интереоовања вредних скупљача и истраживача. У Архиву Српске академије наука и уметности чува се читава збирка бајалица рано преминулог песника Властиммра Станимировића (1879—1903). Драгоцене материјале објавили су Петар Пауноаић, Слободан Ракић, Љубинко Раденковић, Љубиша Рајковић и други, и тиме доказали да се у народу још могу наћи и бајалице од пеоничке вредности. Бајалица Текле су три реке заиста би могла „послужити као доказ и за крилатост маште и за неимарство језика и за мекоту стиха”.^[17]

5.

     Љубавне песме су најбројније и најважније, а њихови мотиви преплићу се и у обредној и у обичајној лирици.
     Физичка лепота девојке је велико надахнуће за народног певача у источној и јужној Србији. „Из круга љубавних песама две су морали створити лиричари посебне утанчаности."^[18] Девојка је витка, висока и румена јер кад је била одојче, мајка ју је носила у градину и за црвено цвеће стратор везивала колевку. Од стратора је капала роса и падала на њено лице (Девојко т’нка, висока). Друга такође одаје ствараоца изузетног дара. Мајка је колевку везивала за небо, а ветрови су је љуљали. Тако је дете израсло у витку и високу лепотицу (Ој девојко, девојано). Ове две песме, или још тачније њихови најлепши стихови, иду у ред најбољих остварења у нашој народној лирици.
     Ређи су стихови о мушкој лепоти. У једној краткој варијанти коју је у Бучуму чуо Недељко Богдановић лепота момка изазива свађу међу другарицама и сестрама, па се проклиње његова мајка:
Младо момче, проклета ти мајћа,
кад те роди што те не породи
’ел’ с’с брата, ’ел’ с’с сестрицу,
да разделиш твоје убавило.
     У љубавној лирици истакнуто место припада песмама о севдаху и карасевдаху. Многе су их генерације певале, па су их обдарени појединци дотерали у садржини, изразу и мелодији, те показују избрушеност првог реда.
     Љубавне песме на југу, посебно у Врању, испуњене су севдахом, истанчане су и музички савршене. Подсећају на лепотицу Софку и уметницу Коштану, загледану у тамну и тајанствену гору. Песме из источне Србије одликује нежан лиризам и тиха туга.

6.

     Записан је читав круг песама о животу у старој породици, а мотиви су различити. У средишту интересовања народног лиричара су односи у кућној задрузи. Међутим, песме чувају и древне црте.
     У лазаричким, сватовским, жетелачким и другим песмама сликан је и живот у породици, посебно положај младе жене у патријархалном дому.

7.

     Неговане су вековима и лирске песме и баладе с историјоком тематиком. Османлијска времена пружала су најнише материјала за поетско обликовање.
     Лиричар на Тимоку и у пределима јужног Поморавља испевао је читав круг хајдучких песама, које су махом баладичне.
     Једна од најпопуларнијих је балада о хајдуку који је мајци заклао јединца Стојана (Јована). У време комитског покрета ова песма је добила нову црту: чету води комита и носи комитски барјак.
     Први српоки устанак захватио је и ове крајеве и подстакао народаог певача да испева неколико песама од веће уметничке вредности. Девојка се подсмева Текир-бегу који се из Шумадије вратио без коња и „чифт-пиштољи” (Ој бего, бего, Текир-бего). Сажета песма Море, врћај коња односи се на догађај из 1805. године, када су Карађорђеви бећари у Грделичкој клисури убили из заседе Абдул-агу из Врања.
     Пеоме о убиству Османа и Мемет-аге односе се на каснија времена. Ооманова мајка плаче и кука у гори за сином, који је погинуо на српско-турокој граници. Турци и Туркиње из дубине душе жале Мемет-агу. Народни стваралац, према томе, није уско гледао на живот, нити је био нечим оптерећен.

8.

     Народноослободилачка борба против фашистичког окупатора и домаћих издајника славна је епопеја и у историји јужне и источне Орбије. То је у исто време била и борба против социјалне неправде, заосталости и свега онога што је спутавало човека и његове стваралачке онаге.
     Зато је и разумљиво што је у народноослободилачком рату и социјалистичкој револуцији створен толики број песама у Јабланици, Топлици, Пустој Реци, Црној Трави и другде.
     Поједине песме су настале на тај начин што су препевани и адаптирани стари текстови. На пример Што ми сину је стваралачки преображена обредна лазаричка пеома.^[19]
     Међу песмама се истичу антитужбалице о нашим борцима и народним херојима (о Драгољубу Топлици, Мирку Сотировићу, Ратку Павловићу Ћићку и др.).
     Известан број песама потиче из Тимочке Крајине. Широм целе Југославије зна се за песму Крајински смо млади партизани.^[20]
     Међу многобројним партизаноким песмама доста је и таквих које имају не само идејни звачај него и несумњиве поетске квалитете. Такве су: Што ми сину, еј, над горе?, Не л’ ти реко, Јелане, Мома кроз гору иђаше и др.

Референце

1. Др. М. Ђорђевић: Живот и обичаји народни у лесковачкој Морави, Београд, 1958, стр. 327.
2. Миодраг А. Васиљевић: Народне мелодије лесковачког краја, Беотрад, 1960, стр. 8.
3. Живојин Станковић: Народне песме у Крајини, Бео-град, 1951, стр. 24.
4. Владан Недић: О усменом песништву, Београд, 1976, стр. 49.
5. Петар Пешић: Ђурђевдан, Кића, 1911, бр. 18.
6. Маринко Станојевић: Ђурђевдан, Прилози за поз-навање Ђимочке Крајине, Ниш, 1926, стр. 15.
7. Живојин Станковић: нав. дело, стр. 32.
8. Љубица С. Јавковић и Даница С. Јанковић: Народ-не игре, VII књига, Београд, 1952, стр. 39.
9. Др. М. Ђорђевић: нав. дело, стр. 319—325.
10. Миодраг А. Васиљевић: нав. дело, стр. 70—82.
11. Милорад Драгић: Песме и игре „краљице” у Добри, Развитак, Зајечар, 1970, бр. 4—5, стр. 71—72.
12. Живојин Станковић: нав. дело, стр. 10—16.
13. Маринко Станојевић: Свадбени обичаји у Тимоку, Прилози за познавање Тимочке Крајине, Зајечар 1924, стр. 17—55.
14. Др. М. Ђорђевић: нав. дело, стр. 435—486.
15. Миоград А. Васиљевић: нав. дело, стр. 93.
16. Владан Недић: Антологија југословенске народне лирике, Веоград, 1962, бр. 114.
17. Владан Недић: Црн босиљак, Расковник, зима 1968—1969, стр. 42.
18. Исто, стр. 42.
19. Душан Недељковић: Развитак црнотравских и лесковачких народних песама ослободилачког рата и револуције (Душан Недељковић и Сергије Димитријевић: Црнотравске и лесковачке народне песме ослободилачког рата и револуције), Београд, 1967, стр. 3—4.
20. Ђурђица Петровић: Пут песме крајинске чете „Крајински смо млади партизани”, Рад VIII конгреса Савеза фолклориста Југославије у Титовом Ужицу 1961, Београд, 1967, стр. 221—224.

Извор

• Момчило Златановић: Лирске народне песме из јужне и источне Србије; избор, Народна књига, Београд, 1982., стр. 5-16.