Т*

Војислав Илић

Т*

Т* Писац: Војислав Илић

Под нама лисје шуштало је жуто,

Крај мене, душо стајала си ти;

Мирна си била, - ах, и ја сам ћутô,

Обојим нама тужни беху сни.

Тавно бледило по чеоцу твоме,

Кô признак смрти, ширило се свуд,

Валови туге у тренутку томе

Бурно су моју таласали груд.

То беше предзнак, да ће скоро доћи

Растанка нашег нежељени час,

Кô дим, кô магла да ће радост проћи,

И небо да ће раставити нас...

Удар судбине обишô ме није,

Из гроба заман дозивљем те ја;

Јесењи ветар у лице ме бије,

Природа ћути око мене сва

Ћути, и живот гони својим редом,

Не види тугу, не разуме јад,

Ни вреле сузе по лицу ми бледом,

Ни смрћу твојом оборен ми над.

28. новембар, 1885 год.

Извори

• Војислав Илић: Сабрана дела, Лирско песништво 1872-1886, Вук Караџић, Београд, страна 259.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Војислав Илић, умро 1894, пре 130 година.