Тутор
| Тутор Писац: Светозар Ћоровић |
ТОДОР СУШИЋ (широк, дебељкаст човјек, са младићски руменим лицем а просједом косом, стао, у некаквим старим, похабаним и окрпљеним хаљинама, — које је нарочито за ову прилику обукао, — пред младога, сухоњавога судца, па, из све снаге, удара се рукама у прса): Избављај ме, господине, тако ти жива глава на раменима! ... Убио га Бог, дабили га убио, живјети ми не да! Изједе ме, господине! ... Ево двије године, откако му умрије отац и откако му мене метнуше за тутора, нема дана, кад ми не дође на дућан и гризе ме к’о црв дрво. Иште пара ... „Дај, дај пара” — вели — „ти си мој тутор и у тебе су моје паре!” ... „Ама какве паре”? зборим ја „у мене нема твојих пара... И ја ти не смијем више дати, него ти је господин суд досудио” ... Ич, он не ферма!... Зачепи уши, па само стане и виче: „пара, пара, пара!” ... Рашћер’о ми је све муштерије од дућана. .. Не смије поштен муштерија да приступи, кад види њега како виче... А беспослењаци и бескућници скупљају се ода свих страка, смију се и гледају к’о да сам ја какав пехливан јали карађоз ... Него избављај, господине, ако знаш шта је мука и невоља!. .. Другога му гурни нек’ му буде тутор, убио га Бог дабили, а мене пушћи с миром.
СУДАЦ (узео оловку и шара њоме некакву главу на хартији пред собом): Ви му морате бити тутор... Ви сте му кум ...
ТОДОР: Ама какав кум, у з’о час се ја скумио?... Има он још кумова, па нек се и други окушају... Ја ћу оболити због њега! ... Ево видиш све ове бијеле длаке што су ми у глави, све ми их он обијелио! ... Батериса бутум све! ... Царску хазну да му дадем и њу би упропастио! ... А у мене сваки дан иште, иште и ’сује ме и назива ме свакаквим именима. Рек’о ми је и да сам јарац... Помисли, мој господине, ја његов кум, који сам њега држ’о на рукама, па јарац! ... Па то није само за ме увреда, него за читаву фамилију, јер бива, кад сам ја јарац, онда излази и да ми је жена коза и ђеца козлићи ... Обрука све!...
СУДАЦ: Ту се не може помоћи ... Ви још морате бити тутор.
ТОДОР (Ухвати се за хаљине и показа све оне закрпе): Ама, господине, ја сам сиромах чојек! Видиш ли какве хаљине носим?... Доста је мени и моје куће и моје четверо ђеце, да и за њи мислим, а камо ли још и за туђине... Ако је и кумче, туђе је дијете... И, ето, ја сам му био тутор двије године, па нек и други буде ... Кад изабирате начелника и подначелника, бјежите од мене, а кад коме треба тутор, онда мене за врат... Је ли то право?... И кад нећеш лијепијем начином, ја ти, ево, кажем да нећу више бит’ тутор за инад... Ви бирајте овнове, волове, па и вукове, ако хоћете, ама ја бели нећу...
СУДАЦ (Узме законик и преврне неколико листова): Овђе стоји, да, ако нећете добре воље примити се туторства, суд вас може присилити... Оправдати се од туторства можете само отсуством, болешћу, или ако имате петеро своје дјеце.
ТОДОР (упада): Па им’о сам ја петеро!
СУДАЦ: Гдје су?
ТОДОР: Једно ми умрло давно.
СУДАЦ: Ех, то не вриједи! ... Ви треба да имате живе ... Живих петеро дјеце морате (овдје судац јаче нагласи) имати, па онда можете да не будете ничији тутор .
ТОДОР (Скрстио руке и гледа суца зачуђено): Ама јесам ли ја, на прилику, једна фабрика?
СУДАЦ: Ко вам то каже?
ТОДОР: Кажеш ми ти ... Како ћу ја мимо божију вољу имати петеро ђеце?... Није то тако лахко! ... И да ја тако поћерам, не би’ био ’вако дебео, него би се савио к’о гудало.
СУДАЦ (Заклопи књигу и слегне раменима): Онда вам ја не могу помоћи.
ТОДОР: Ама ...
СУДАЦ (пресијече): Доста је!
ТОДОР (Заврти главом, удари се руком у прса и изађе).
(До годину дана, у истој соби).
ТОДОР (Весео дотрчи, лупне вратима и раскорачи се пред суцем. У лицу је нешто мршавија, али се заруменио још више, а очи му се сјаје. Кад говори виче из гласа): Муштулук ми господине!
СУДАЦ (Остави перо): Шта је?
ТОДОР: Родило ми се пето ... Ако не вјерујеш, хајде па гледај! ... Син ми! ... Здрав је, фала Богу, па пуначак, па кад плаче чује се у трећу махалу...
СУДАЦ: Па што то мени говорите?
ТОДОР: Најприје теби! ... Сад више могу и не бити тутор... Сад те више нећу ни молити, јер ме мој син избавио к’о Краљевић Марко Топлицу Милана из латинске тавнице ... Сад лијепо тражите другога, па нек и други окуша ... И ове године доста ме јада убило с њиме! ... Није ми више говорио ни да сам јарац, него још горе ... Ех, па нека сада говори другоме!...
СУДАЦ (Извади некакве списе и гледа их): Па други му и не треба... Он ће сад постати пунољетан.
ТОДОР (Објеси руке низа се): Ама метните му другога, макар само два мјесеца ... Метните онога хорјатина Панту што се увијек смиј’о мени и мојој невољи ... Само десет дана нека и он окуша!
СУДАЦ: Ви нећете више бити тутор, а друго вас се не тиче...
ТОДОР (Уздахне): Е, то није право! ... Други нико да не окуша осим мене! ... Да је за начелника и подначелника, свак би се грабио, а овако ... (Опет уздахне и оборене главе изађе).
Извори
уреди- Светозар Ћоровић: Целокупна дела, I—VII, књига 1, страна 375-378 , "БИБЛИОТЕКА СРПСКИХ ПИСАЦА", Београд, Издавачко предузеће "Народна просвета".
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Светозар Ћоровић, умро 1919, пре 105 година.
|