Турци робе Сењ

Чету купи Куна Хасанага,
Чету купи по Херцеговини.
Кад је Куна чету покупио
И у чету пашу силенога,
Ал та паша крвопија наша, 5
Доведе их под високу кулу,
П а ј' овако Куна бесидио:
»Куд ли ћемо, на које ли стране?
Да идемо у Цетину равну,
Скоро смо је Турци заробили; 10
Да идемо на равне Котаре,
Сви су дома котарски сердари,
Ма хајдемо к Сењу каменоме.
Па хоћемо њега заробити,
Ухватити Иван капетана, 15
Па хоћемо њега савезати,
И билу му кулу заробити,
И из куле благо односити;
Одвест ћу му сестру јединицу,
Какве цуре на каурин нема!« 20
Проговара паша силенити:
»Побратиме, Куна Хасанага,
Љуте јесу око Сења гује,
Нег' хајдемо Книну маленоме!«
А л овако Куна бесидио: 25
»Баш хоћемо к Сењу каменоме,
Онди ћемо благо односити!«
Што рекоше, порекли се нису,
Развијаше свилене барјаке,
Па одоше к Сењу каменоме 30
Баш под кулу Сењковиц Ивана.
Ал Ивана дома не бијаше,
Отиша је ка Приморју Долњем
Своме побри Петру Мркоњицу
Изпијати вино црвенику, 35
А нађоше Иванову мајку.
Бесиди јој Куна Хасанага:
»Еј, бора ти, моја стара бако,
Гди је побро Сењковић Иване?
Мислио га звати у сватове. 40
Гди ли побро Сењанин Тадија?
А гди ти је Лука барјактаре?«
Ма се мајка била приварила,
Све Турчину ричи казивала.
Уђе Куна у високу кулу, 45
Па изведе лиепу дивојку,
И изнесе небројено благо;
Однио му из ризнице благо,
А по Сењу зулум починио.
Доста сењских кула запалише, 50
И још доста робља одводише.
Отален се Турци подигоше,
Робе, носе, шта им је и драго,
Па га воде момке и дивојке,
Невистице потежу за дојке, 55
Све до Книна града маленога.
Кад то види Иванова мајка,
Да су Турци робље одводили,
Брзо она књигу накитила,
Па налази хитро књигоношче, 60
И у књизи поздрави Ивана:
»Да си брзо к Сењу каменоме!«
Све му каже, што је и како је.
Књигу штије Сењанин Иване,
Књигу штије, сузам је излије. 65
Упита га Петар Мркоњића:
»Мој побрица, Сењковић Иване,
Која ти је књига јадовита?«
Све му Иван по истини каже.
Проговара Петар Мркоњиећа: 70
»Ну не цвили, драги. побратиме,
Ако нами Бог и срића даде,
Хај'мо, брате, низ раван Котаре,
Лако ћемо Турке похватати,
Повратити наше робињице!« 75
Па је Петар слугу дозивао:
»Хајде мени у топле подруме,
Брзо мени опремај коњица,
Док обучем на тило одиље!«
И узимље свиетло оружје. 80
Оде Петар опремати тило,
А слуга му опреми коњица.
Посидоше два добра коњица,
Полетише низ Котаре равне,
Баш до куле Иле Смиљанића. 85
Сиди Иле у својој облици,
Сиди Иле, хладно пије вино,
Па Илија 'вако проговара:
»Да сте здраво, оба побратима,
Хај'мо, браћо, у високу кулу, 90
Па ћемо се понапити вина!«
Ал му Петар ричи бесидио:
»Нисмо дошли чаша изпијати,
Него брзо ти седлај коњица!«
Све му кажу, што је ј како је, 95
Да је Куна чету покупио,
И дошао к Сењу каменоме,
Одводио секу Иванову.
Док Илија ричи бесидио,
Одмах се је на ноге скочио, 100
Докопа се свилених барјака,
Изнесе их под високу кулу.
Па измеће плава дивердана.
Оде јека низ равне Котаре.
Угледаше котарски сердари, 105
Све га иђу под биелу кулу,
Ма под кулу Смиљанић Илије,
П а Илији ричи бесидили:
»Шта је теби, дико од Котара?«
Све им Иле по истини каже: 110
»Него добре опремај коњице,
Наливајте у бураће вина,
И мећите таму у бисаге!«
Од дружине поговора нема,
Сви се туте опреме јунаци, 115
Одмах добре коње посидоше,
Па развише свилене барјаке,
Одлетише к Сењу каменоме,
Да питају Иванове мајке:
»Познајеш ли иједног Турчина?« 120
Ал им стара бесидила мајка:
»Ја познајем Куну Хасанагу,
Привари' се, уједе ме змија,
Све казала, што је и како је!
Куна уђе у високу кулу, 125
Роби, носи, што му је и драго,
Изведе ми ћерцу јединицу:
Јао мени до Бога милога,
Гди ће ми је Турци потурчити!«
»Еј бора ти, Иванова мајко, 130
Куда јесу Турци окренули?«
Још га они то у ричи бише,
Кад ето ти момка гологлава,
Гологлава, јадна босонога,
Крвава му до рамена рука: 125
»Гди с', Иване, однили те ђавли!
Ено Турци Книну маленоме,
Све су Турци редом заробили,
Однесоше небројено благо,
Одведоше младе диевојке, 130
Сто момака и младих дивојка,
Одведоше у земљу Туркињу!«
Док јунаци ричи уграбили,
Све су своје коње обојили,
Па дођоше Книну маленоме. 135
Отален се дигоше јунаци,
Па га иду низ Стрмицу равну,
А Бог дао и срића јуначка,
Јер су Турци коње разсиднули.
Да ће туте Турци починути. 140
У то доба котарски сердари
Угледаше младе робињице,
Моле они Бога великога,
Најпрви је Петре Мркоњића,
А за њиме Иле Смиљанића, 145
Па је онда Сењанин Иване,
За Иваном Јанковић Стојане,
Барјак носи Комнен са Котара.
Угледаше јањичари Турци,
Сви се они на ноге скочише, 150
Па га добре коње посиднуше.
Измиша се Турчин и Кауре,
Ту се сику за два била дана,
По Стрмици и око Стрмице.
Савезаше Јанковић Стојана, 155
И делију Петра Мркоњића,
И онога Илу Смиљанића,
Ма Ивана савезат не могу,
Нег' Ивана раном. обранили.
Припали се котарски сердари. 160
Али била подвикује вила:
»Не бојте се, котарски сердари!«
Оно није једна била вила,
Нег' делија Лука барјактаре,
А за њиме Сењанин Тадија. 165
Код Тадије тридесет Сењана,
Јер јунаци ишли чеетовати,
Па јунаци робље одводили.
Кад долети Сењковића Лука,
Кад угледа свезане јунаке, 170
Низ образе сузам обалио,
А за њиме Сењанин Тадија,
За Тадијом тридесет Сењана,
Ударили чили на уморне.
Како они разгањају Турке, 175
Ухватише Куну Хасанагу,
Свезаше му и ноге и руке;
Ухватисе пашу силенога,
Свезаше му руке наопако;
А остали Турак' јањичара, 180
Погубише, изсикоше младе.
Кад су Турке липо опремили,
Тад сидоше ужну ужинати,
А пак Јанку ричи бесидили:
»А шта ћемо Куни учиинити? 185
Оли ћемо оке извадити,
Па га овди Куну оставити?«
Ал га Јанко ричи бесидио:
»Не Турчину оке извадити,
Нег' гонимо на равне Котаре, 190
Па ћемо их цином процинити,
Нек донесу небројено благо!«
Тада паши ричи бесидили:
»Оли волиш са рамена главу,
Оли волиш три товара блага, 195
И три коња, који носе благо,
И јабуку од сухога злата,
Да остане на рамену глава,
А да казеш по Херцеговини
Баш какви су котарски јунаци?« 200
А Турчин им ричи бесидио:
»Дотрат ћу вам три товара блага
И сувише јабуку од злата,
Остави ми на рамену главу!«
То сердари једва дочекаше, 205
Отраше га на равне Котаре,
Повратише момке и дивојке,
Турских коња доста одводише,
Однесоше свиетло оружје.
Па дођоше к Сењу каменоме, 210
Па их мећу у танку тамницу,
Док су Турци доносили благо.
Када Турци донесоше благо,
Бесиди им Лука барјактаре:
»Хајте, Турци, у земљу Туркињу; 215
Кажи, паша, по Херцеговини,
Еј какав је Лука Сењанине!«
Па узимље Татару канџију,
Па Турчина ти'о ошинуо,
Куд год куца, по њем кожа пуца!220



Референце уреди

Извор уреди

  • О. Стјепан Грчић: Сењанин Иван, народне пјесме, Хрватско кеижевно друштво св. Јеронима, Загреб, 1943., стр. 33-39.