Туга за Љубицом
| Туга за Љубицом Писац: Јован Пачић |
Ја на небо превисоко
Слезно моје дижем око;
Месец, звезде молим сјајне
Да услишу жеље тајне,
Скорб, и тугу возопиту,
А затају слезу лијту
За Љубицом.
Поток бистри, чувствујушчи
Мом у сердцу бол вријушти,
Тихо бежи под терњиште;
Да обиде позориште
Бесконечног плаћа мога,
Љубовника прескорбнога
За Љубицом.
Образ мој да скорб’ју бледи
Луг зелени не угледи,
Сав у маглу себ’ увија,
Као и шума зеленија,
Да не слуша уздисање,
Горко сердца мог јецање
За Љубицом.
Покрила је земљу тама
Неми пуста нрав, и сама;
Отзив токмо весма смутњи
Молланије то протутњи,
Јек, узданке натраг даје
Знајушт: Туга колика је
За Љубицом.
О! воздуси, друзи моји,
Знате гди ми Љуба стоји,
Њој однес’те моје жеље:
Ти, Зефире, пријатеље!
Глас изволи њој однети
Да ћу јадан ја умрети
За Љубицом.
Извор уреди
- Гавриловић Зоран, Антологија српског љубавног песништва, „Рад“ Београд, 1967, стр 23-24
|