Туга за Љубицом

Туга за Љубицом Писац: Јован Пачић

Ја на небо превисоко
Слезно моје дижем око;
Месец, звезде молим сјајне
Да услишу жеље тајне,
Скорб, и тугу возопиту,
А затају слезу лијту
За Љубицом.

Поток бистри, чувствујушчи
Мом у сердцу бол вријушти,
Тихо бежи под терњиште;
Да обиде позориште
Бесконечног плаћа мога,
Љубовника прескорбнога
За Љубицом.

Образ мој да скорб’ју бледи
Луг зелени не угледи,
Сав у маглу себ’ увија,
Као и шума зеленија,
Да не слуша уздисање,
Горко сердца мог јецање
За Љубицом.

Покрила је земљу тама
Неми пуста нрав, и сама;
Отзив токмо весма смутњи
Молланије то протутњи,
Јек, узданке натраг даје
Знајушт: Туга колика је
За Љубицом.

О! воздуси, друзи моји,
Знате гди ми Љуба стоји,
Њој однес’те моје жеље:
Ти, Зефире, пријатеље!
Глас изволи њој однети
Да ћу јадан ја умрети
За Љубицом.

Извор

• Гавриловић Зоран, Антологија српског љубавног песништва, „Рад“ Београд, 1967, стр 23-24

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Пачић, умро 1849, пре 175 година.