Три јегуље

Бијаше један рибар, који једном за три дана засобице ништа друго не могаше ухватити у мрежу него само по једну јегуљу. Ухвативши трећи дан трећу јегуљу, наједи се и рече: "Враг узео и овако рибање, кад се ништа друго не ухвати него по једна јегуља." У то једна од оне три јегуље проговори и рече му: "Немој тако, јадан човече, проклињати; ти не знаш шта си ухватио; ти си ухватио за се велику срећу, него закољи једну од нас три и прекини на четверо, па један комад дај жени да изије, други кучки, трећи кобили, а четврти усади више куће: онда ће ти родити жена два близанца сина, кучка окотити два пса, кобила ождријебити два ата, а више куће изникнуће ти двије сабље златне." Послуша рибар јегуљу и учини све како му је она рекла, и све му се ово догоди прве године: роди му жена два близанца, кучка два хрта, кобила два ата, а више куће му изникну двије сабље. Кад му синови приспију у нека доба година, један од њих два рече оцу: "Тата! Видим да си ти човек сиромах и да нас не можеш хранити, него ја ћу узети једнога коња, једнога пса и једну сабљу па одох по свијету: млад сам, зелен сам, па де ми глава ту ми храна." Рекавши ово оцу обрне се к брату говорећи: "Брате с Богом! Ја пођох главом по свијету, цувај кућу и ради о користи, оца поштуј; и ево ти ова бочица пунана воде, држи је при себи, а кад видиш да ти се вода у њој замути , знади ондар да сам ти погинуо." Ово изрече те отлен свој пут. Ходајући по свијету дође у некакав велики град и шетајући кроза њ упази га царева шћер, и у њ се смртно заљуби и рече оцу цару да га зове у кућу, те је он послуша. Када ови младић уљезе у царски двор, и девојка каде га добро сагледа и упази сабљу, пса и коња да је све мимо и шта на свјету лијепо, још се већма заљуби и оцу рече: "Тата! Ја хоћу вјенчати овога младића." На ово цар пристане, а ни младићу не би жао, те је ствар погођена: вјенчају се по закону. Једно вече стојећи он са женом својом на прозору, угледа не далеко од куће некаку велику гору де сва у великоме пламену пламти, па упита жену шта је оно, а она му одговори: "Не питај ме, господару! Оно је чудовита гора, што преко дан сијева а по ноћи гори, и когод к њој пође да види што је, остане у они трем мутав и на оно мјесто уречен." Он ње не слушајући узјаше на свога коња, припаше своју сабљу и поведе свога пса, те пут ове горе. Кад дође у гору, упази једну бабу де сједи на једном камену станцу, и држи у једној руци штап, а у другој некакву траву. Тек што бабу види, упита је што је ова гора овака, а она му рече да приступи напријед пак ће знати. Он приступи и баба га уведе у некаку авлију ограђену костима јуначкијем, а по авлији толики људи мутави и уречени стоје. Тек пошто у ову авлију уђе, остаде и он и коњ му и пас мутав и окамени се на ономе мјесту де се нашао. У та исти трем замути се брату му бочица воде, те он јави оцу и мајци да је његов брат а њихов син мртав, и да га иде тражити; те он од мјеста до мјеста, од града до града, док нанесе га срећа у онај исти град и пред царев двор. Када га цар угледа, ухвати муштулук шћери говорећи јој: "Ево ти мужа!" Она истрчи, и видеци девера који бијаше исто као брат, као да си јабуку разрезао по половини, а видећи истога коња, истога пса, исту сабљу, притрче обоје и цар и шћер к њему и почну га љубити и у кућу водити мислећи цар да му је зет а шћер му да јој је муж. Ови ђетић зачуди се овој њиховој љубави, досјети се да су га узели на мјесто брата, те се и он стане показивати као да је њезин муж и царев зет. Кад је било к вечеру, поду лијегати, и жена га као мужа зовне с њоме да леже, но он тек што леже, извади сабљу и стави је измеду себе и ње. Она му се зачуди шта му је, а он јој реце да му се разбио сан, пак се дигне, стане на прозор, па ону цудесну гору кад види, упита је: "Ма жено моја! Кажи ми што она гора гори." Она му одговори: "За Бога, да ли ти нијесам још ону вечер казала каква је гора." "Како каква је?" упита је он опет, а она му одговори: "Да когод онамо поће, остане мутав и уречен, пак сам се била препала да нијеси почег онамо пошао." Чувши он то, досјети се јаду, те једва дочека доклен му дан дође. Кад свану, он узјаше на свога коња, припаше сабљу и поведе пса па се упути к оној гори, те кад опази ону бабу, извади сабљу и насрне с коњем, а надршка пса, не говорећи ни ријечи. Баба се препадне и повиче да је не посијече. "Брата ми на двор!" повиче он. Онда му баба доведе брата и поврати му говор и душу. Кад се браћа видеше и за здравље распиташе, крену пут дома. У путу реце брат који бијаше уречен: "Ах брате за Бога, дај да се повратимо и да избавимо оне људе који су затрављени као што сам и ја био." Те тако и ураде: поврате се и ухвате бабу, те јој отму ону траву и почну мазати оне људе док сви говорити и мицати се почеше. Кад тако сви који су онде затрављени били оживе, убију ону бабу, те ова два брата к царевој кући а остали сваки својој; и лаж чуо, лаж казао, и Бог ми те веселио!

Извор

• Караџић, В. С. 1870. Српске народне приповијетке, друго умножено издање. Беч, у наклади Ане, удовице В.С. Караџића. стр. 116–119.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Вук Стефановић Караџић, умро 1864, пре 160 година.