Три сужња у тамници Паше Мостарскога



Три сужња у тамници Паше Мостарскога

Процвиелила три невољна сужња
У тамници Паше Мостарскога,
Једно јунак Вуче Пиперине,
А друго је Ваљевац Михајло,
Треће јунак Вуксан Арамбаша. 5
Љуто цвиеле три године дана',
Кад четврта настаде година
Тада Вуксан дружтву бесиедио:
„До два брата, до два побратима!
„Ја сам ноћас чудан сан уснио, 10
„Бог ће дати да ће добро бити,
„Сјутра ћемо сва три погинути,
„Сјутра ће нас Турци погубили;
„Већ два друга, до два побратима!
„Сад ми кажте право по истини 15
„Ако дође час од умирања
„Шта је коме данас најжалије
„Оставити на овоме свиету?“ —
Тад бесиеди Вуче Пиперине:
„Чуј ме, брате, Вуксан Арамбаша! 20
„Ако дође час од умирања
„Данас мени јесте најжалије
„Оставити на овоме свиету
„Моји стару самохрану мајку,
„Која нигдие никог више нема 25
„Од свог срца, ни порода свога,
„Па ће она јадна умријели
„Просећ хлиеба од врата до врата,
„Од немила тере до недрага,
„И то ми је данас најжалије 30
„Оставити на овоме свиету.“
Тад настави Ваљевац Михајло:
„Чуј ме, брате, Вуксан Арамбаша!
„Ако дође час од умирања,
„Мени данас јесте најжалије 35
„Оставити на овоме свиету
„Виерну љубу скоро доведену,
„Јер се скоро јесам оженио,
„И довео зенџил удовицу,
„Дониела ми небројено благо, 40
„И дониела чоху недерану,
„Не изљубих лиепу удовицу,
„Не раздриех чоху недерану,
„И не сарчих небројено благо;
„И тог ми је данас најжалије 45
„Оставити на овоме свиету.“ —
А кад Вуксан дружтво разумио,
Он дружини ријеч говорио:
„До два друга, до два побратима!
„Ви жалите на овоме свиету 50
„Оставити двије женске главе!
„А мене је јадна најжалије
„Гдие ћу јадан јунак погинути
„А нећу се моћ замијенити.“ —
У ријечи у којој бијаху, 55
Ал' ево ти три Турчина млада,
Три џелата Паше од Мостара,
Своје бритке сабље повадише,
На тамници врата отворише,
Изведоше Вука Пиперина, 60
Па му русу одсиекоше главу;
Изведоше Ваљевац Михајла,
Па и њему одсиекоше главу;
Изведоше Вуксан Арамбашу,
Савезаних рука' наопако, 65
А када га надвор изведоше,
Поче Вуксан Турцим бесиедити:
„Три џелата, три турчина млада!
„Тако вама и обадва свиета,
„И овога на ком остајете, 70
„И онога на ког ћу сад поћи,
„Попустите моје биеле руке,
„Да ја свучем азнали доламу,
„Да се мени крвцом не полије
„Послат' ћу је остаралој мајци, 75
„Нека стара по долами знаде
„Да јој јесам јунак погинуо,
„Нек продаје дворе и тимаре,
„Нек се храни и одазла брани,
„Моја љуба нека ме не чека, 80
„Јер ме никад дочекати неће.
„Па тако вам Бога великога!
„И тако вам свеца Мухамеда!
„И тако вам Дина и Амана!
„И вашега поста рамазана! 85
„Пошљите ми азнали доламу,
„Пошљите је мојој старој мајци!
„Нека знаде да сам погинуо.“ —
А кад Турци ријеч разумиеше
Погледује један на другога, 90
Турци биеше за Бога знадоше,
Па Вуксану руке попуштише.
Кад се јунак рукух дохватио,
Једноме је сабљу уграбио,
Па је онда стражу погубио, 95
На ћуприју јуриш учинише,
На ћуприју па преко ћуприје,
Или стиже или срете кога
А с' пута се уклонит' нехтјаше,
Он свакога по поли пресиеца, 100
Па се за њим поточ отиснула,
Отискоше пиешци и коњици,
Ал' га нико ни згледат’ не може,
Него једно турско момче младо,
На вранчићу коњу помамноме, 105
Круто њега сустигнуло бјаше,
Сустигнуло, љуто окупило,
Прићера га ка Неретви мутној,
Кад се јунак у невољу нађе,
Да не може тамо ни овамо, 110
Онда Тури ријеч бесиедио:
„Ој турчине, жив те Бог убио!
„Јер си мене тако окупио,
„Невоља је мени побиегнути,
„А тебе је обијест ћерати, 115
„Ал' је мени невоља гинути,
„Није теби, жив те Бог убио,
„Прођи ме се, младости ли твоје,
„Хајде с миром а не губи главе.“ -
Зато туре хаје и нехаје, 120
Већ на њега нагони коњица
А бритку је сабљу повадио,
Хотијаше му одасиећи главу;
Кад се јунак у невољу нађе,
Већ неможе тамо ни овамо, 125
Пак се попе на једном камену,
И турчина згодно дочекао,
Згодно му га вранчић наносио,
Махну сабљом и десницом руком;
Како га је лако ударио, 130
Двие га поле око коња пале,
Јошт и добра коња захватио,
Како кажу товарит' га неће,
И утече, весела му мајка!
Управ оде двору бијеломе, 135
Обвесели остаралу мајку. —
Па дружино, моја браћо драга!
Давно вриеме на крајини било,
Давно било сад се спомињало.
Ко ме чује на част нека му је, 140
Ко не чуо и он здраво био. —

Датотека:Murat Sipan vinjeta.jpg



Референце уреди

Извор уреди

Виенац уздарја народнога о Андији Качић-Миошићу на столиетни дан преминутја, 1861. у Задру, стр. 79-81.