Некакав краљ запроси за свога сина у другога краља шћер, и пошље му књигу иштући ђевојку и уз књигу обиљежје на ђевојку. Кад краљу књига дође и види шта му пише, он рече посланику: "Ја ти, пријатељу, не могу ништа одговорити, док не питам ђевојке." По том отишавши к својој кћери каже јој, како је та и та краљ проси за свога сина и послао прстен за обиљежје, "него" вели "шта ћу му одговорити?" А она рече оцу: "Одговори му: ако ми не донесе три прстена један од звијезда, други од мјесеца а трећи од сунца, ја га не ћу." Краљ каже све ово посланику и пристави: "Поздрави свога краља, и захвали му од мене на питању и моли га, да му не буде жао на одговор моје самосионе шћере, еле јој не могу ништа." Посланик се врати и каже својему краљу, шта је и како, а краљ се ражљути и стане мислити, како би добавио ова три прстена, па најпослије тури глас по свему свијету: ко му добави ова три прстена, да ће му дати половину краљевине своје или благо небројено. Али све зафајду. Најпослије краљев син падне у велику жалост, и већ шћаше од јада да се убије, кад тумаривши онако зађе у некаку планину и набаса на једну бабу, ђе украј пута сједи. Он јој назове помоз' Бог, а она му прихвати: "Бог дај буди, несретњи па сретњи и пресретњи сине!" Краљев син кад ово чу, он се зачуди и упита је, шта ће ово рећи, а она одговори: "Ти си био пропао, али си наишао на љекара, који ће те – ако Бог да – од те муке избавити." Тада он поче да јој казује, шта му је, а она му не даде, него завика: "Доста, доста, ја знам што ти је, него узми ову траву што ми је у њедрима, те је у своја њедра стави; рашчешљај ми косе и пушти ми половицу спријед а половицу низ плећи, пак до довече остани овђен код мене." Он је послуша: узме јој траву из њедара и стави у своја њедра, па расплете јој косу која паде по долини сва црна као угаљ, само ђеђе која сиједа. А кад би испред вечера, рече баба краљеву сину: "Прву звијезду кад угледаш, извади ту траву из њедара и реци: дај ми Боже прстен." Он тако и учини, и тек што изрече што му је рекла, звијезда се узигра, те предањ прстен паде и у њему она иста звијезда. По том рече му баба, да пази кад изиђе иза горе мјесец, па да исто учини. И он учини, и прстен му паде и у њему мјесец. А кад би у јутру прије сунца, рече му баба: "Пази добро, кад успомаља сунце, па кад помоли, гледај га кроз моје косе, докле са свијем изиђе, и три пута реци: "Претвори ми Боже од ове косе прстен као сунце!" Те он тако учини, и тек што трећи пут завика, проврже му се од онијех коса прстен сјајан као сунце. Пошто краљев син овако добави сва три прстена, упита бабу: "Шта сам ти дужан?" А она му одговори: "Ништа друго, него доклен си жив, да се за моју душу Богу молиш, јер ћу ја до мало дана умријети, и да не казујеш никоме." Потом јој краљев син захвали и у руку је пољуби, и с њом се опрости, и дошавши дома каже све својему оцу, а он с онијем прстенима пошаље к ђевојци, и она пође зањ и с њиме се по закону вјенча.

Извор уреди

  • Караџић, В. С. 1870. Српске народне приповијетке, друго умножено издање. Беч, у наклади Ане, удовице В.С. Караџића. стр. 227–229.


 
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Вук Стефановић Караџић, умро 1864, пре 160 година.