Три депутације/ПОЈАВА VII
| ←ПОЈАВА VI | Три депутације Писац: Драгутин Илић ПОЈАВА VII |
ПОЈАВА VIII→ |
ЧИЧА МИЈА (који се са Вранком после овога дуже гледао): Па синовче?
БРАНКО: Зло, чика Мијо! Остарина као да је помахнитала. Хоће лепо да ме прогнају, да ми једном за свагда затворе Карловце. Помисли: Бранку да затворе Карловце, да никада у њега моја нога не ступи!
МИЈА: Е, хоће да! Ваљда у магистрату седе луи људи као што су учењаци! Него, сниовче, ту мора да се нешто друго скрива. Реци ти мени, као једном своме родитељу, зашто се сав овај матори свет идузео на тебе?
БРАНКО: Зато, што сам млад.
МИЈА: Е, хе, неће бити тако; младост није никакав грех. Него деде, реци ти мени јеси ли што скривио? Можда си...
БРАНКО: Те како, чико! Криво маторим совуљагама што их гоним из мрака на божији дан.
МИЈА (лупи песницом о сто): Триста му мучица и јесу праве совуљаге! Забили се у оне јазбине, преврћу неке купусаре, а кад пишу и кад разговарају, то је све тако сметено, да им честит Србин ни крсног имена не може разабрати!
БРАНКО: Криво им што и ја тако не певам да ме нико од вас не разуме. Причају да упропашћујем Српство, и помисли зашто? Зато што хоћу да је српска песма потпуно српска, да је разуме сваки: и ти чика Мијо и Анчица и сви ови честити људи око нас. — Хе, мој чика Мијо, ништа ти простијег нема од истине а ништа теже не продире као истина.
МИЈА: И то је сва твоја кривица?
БРАНКО: То.
МИЈА (скочи од стола): Бре нека покушају само да те прогоне! Узбудићу све карловачке пулгере, све до Варадина; ни Тицанова буна неће бити ништа према овој што ћу је ја подићи! Гледај ти само оних маторих угурсуза, не дају деци да говоре и певају онако како их мати учила. Ао, Лука, Лука, сад тек видим колико је луда та твоја учевна глава!
БРАНКО (весело стеже му руку): Хвала ти чика Мијо; честит си ти Србин и паметнији од ових совуљага; али ја нисам рад да се због мене брат с братом завађа и да се у овим питомим Карловцима кошкате око мене. Ја ћу ићи одавде, отићи ћу још данас: али нека упамте сви они, да им то неће помоћи ништа! Зора је већ пукла на истоку, сунце је пробило облаке и мрак трне, губи се, бега у суноврат. Идем одовуда, идем, али срце своје остављам овде, вашим синовима, вашим кћерима у аманет. А теби моје мило гнезданце како ћу се с тобом растати:
Ој, Карловцици, место моје драго,
Ко детенце дошао сам амо
Игра беше једино ми благо,
Слатко зва ја мед и смокву само.
Дете мало — голушаво тиче,
Дође тиче, ла се ту навиче.
Овде, овде, де криоце мало
Први пут се сретно огледало,
Испочетка од гране до гране.
Од дрвета једног до другога,
Док је смело сетити се стране
Сетити се нсба високога,
Док је могло своја крила лака
Небу дићи тамо под облака!
Ој, Карловци лепо л живе туде,
Ал што мора бити нека буде,
Та и мене нешто даље вуче,
Ево пружам свога раја кључе.
Па када бих имо какву жељу
Једну б' имо само али вељу:
Кад би тако смањио се туди,
Да те могу притисиут на груди
Та на груди и на своја уста,
Ох, жељице, ала си ми пуста!
Де пригрли, песмо, моја снаго,
Па ижљуби све мило и драго!
МИЈА (брише рукавом сузу): Ех, ти! — Не ће они тебе прогнати докле је Мија жив! — (виче на врати). Стеване! Стеване! Та Стеване, сто ти врагова твојих! —
ГЛАС СТЕВАНОВ С ПОЉА: Је л’ зовеш газда?
МИЈА: Газили те медведи, дедаче, што се не одзиваш?
ГЛАС СТЕВАНОВ: Ањ!
МИЈА: Донеси виле овамо!
ГЛАС СТЕВАНОВ: Виле? Је л' оне гвоздене?
МИЈА: Да шта, гвоздене, гвоздене!
ГЛАС: Оман' газда, оман!
БРАНКО: Шта ћеш с њима, чико?
МИЈА: Језик за зубе! Ти само певај као и до сада што си, а ово је мој посао. Е гледај ти дерана, како ме растужи, као да ми је све помрло.
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Драгутин Илић, умро 1926, пре 98 година.
|