Три вука

0001 Књигу пише Хаџи-Мусић Дуро
0002 па је посла у Брда камена,
0003 а на руке побратима свога,
0004 побратима Поповић Ивана:
0005 "О Иване, мио побратиме!
0006 Ја сам чуо ђе ми људи кажу,
0007 да си јунак на крајину туђу,
0008 доведи ми стотину Брђанах,
0009 јер сам један шићар уходио,
0010 у Грахову тридесет крдовах."
0011 Кад Ивану ситна књига дође,
0012 он сакупи стотину Брђанах,
0013 отле граду Никшићскоме пође,
0014 а кад граду Никшићскоме дође,
0015 ту нашао три стотин’ Тураках,
0016 ма им Иво божју помоћ зваше:
0017 "Божја т’ помоћ, Дуро побратиме!
0018 Хоћемо л’ им смјети ударити,
0019 јер су вазда добри Црногорци?"
0020 Ма га Туре слободило клето:
0021 "А не бој се, мио побратиме,
0022 све те дјеца бити код оваца."
0023 Отале се подигнула војска,
0024 док изиде за горицу малу,
0025 ту је војска починула трудна,
0026 на присоја поставила стражу,
0027 јест на стражу Поповић Иване,
0028 те уходи по Грахову овце.
0029 Ма Ивану добра срећа била
0030 е је пошло тридесет чобанах,
0031 отишли су Рисну бијеломе
0032 да донесу харач на чобане;
0033 у то Иван у дружину пође
0034 и дружини право кажеваше.
0035 Кад увече на конаку било,
0036 но етака донесе винтура (срећа)
0037 а два Вука и од Горе Црне:
0038 једно био Томановић Вуче,
0039 друго био Маркићевић Вуко,
0040 оба Вука од Трњинах била
0041 на торину Бојановић Вука,
0042 њега зову оба побратима:
0043 "Хајд’ у чету, побре, да идемо!"
0044 Е ма им се одговара Вуко:
0045 "Ја не могу оставити овце,
0046 друге пушке код овацах нејмам
0047 до мојег сјајна џефердара,
0048 но је пошло тридесет чобанах,
0049 отишли су Рисну бијеломе."
0050 Па им закла од овацах меса,
0051 а кад били и кад вечерали,
0052 у томе се збором зађедоше,
0053 све зборише о сваком јунаштву:
0054 "Када би нам ударили Турци,
0055 и да хоте сјутра ударити!"
0056 Кад ујутру испред зоре било
0057 на торину ударе им Турци,
0058 ма Никшићи ударили зорно,
0059 све бијеле заврнули овце,
0060 ал’ три Вука трче у поћеру,
0061 сам се брани Поповић Иване,
0062 к себи им се примаћ не даваше,
0063 него Вуче докликује Вука,
0064 Томановић и Маркићев’ Вука:
0065 "Пи, зла срећа, оба побратима!
0066 Кад се скупе на збор Црногорци,
0067 на Цетиње пред бијелом црквом,
0068 зађес’ те се за бијеле овце,
0069 три те казат код овацах Вука,
0070 а ми главе донијет нећемо,
0071 ев’ ни своје, а камоли турске,
0072 то ће бити брука и срамота!"
0073 Но загна се Маркићевић Вуко
0074 и таква га нанесе несрећа
0075 на метериз Поповић Ивана,
0076 е ма Иван ужди џевердана
0077 и обје му ноге саломио:
0078 паде Вуко у зелену траву,
0079 ал’ је Иван извадио ножа,
0080 да његову посијече главу,
0081 ма се Вуко сјећи не даваше
0082 но с кољенах ужди џефердана,
0083 те Ивана добро погодио
0084 и он њему ноге саломио -
0085 паде јунак један до другога;
0086 тад дозива Маркићевић Вуко:
0087 "Ој крвниче, Поповић Иване!
0088 Куђ ми зајми тридесет крдовах,
0089 што ли си ме положио овдје?
0090 Да ли ми се јадну примакнути,
0091 да ти добру посијечем главу!"
0092 Ма га Иван слободио дивно:
0093 "А не бој се, Маркићевић Вуче!
0094 И ти с’ мене ође оставио,
0095 хоте твоје на трагове овце,
0096 а турачке на кочеве главе."
0097 У ријечи коју говораху,
0098 а то доспје тридесет чобанах,
0099 ударише једино на Турке,
0100 мало поби, али овце јаве,
0101 сваки носи од Турчина главу,
0102 а два Вука носе по четири,
0103 и по два су жива уфатили.
0104 Но кад дође Томановић Вуко,
0105 он својега пита побратима:
0106 "Јеси ли ми погинуо, побро?"
0107 Њему јадан кажеваше Вуче:
0108 "Јесам ево погинуо, побро!
0109 Ма не жалим што сам погинуо,
0110 пошто си ме осветио дивно,
0111 а и ја сам себе зам’јенио:
0112 убио сам мојега крвника.
0113 Но за бога, мио побратиме,
0114 исправи ме на моја кољена
0115 да крвника припужем посјећи."
0116 То га побро био послушао,
0117 исправио њега на кољена,
0118 свом крвнику одасјече главу.
0119 Тко погиб’о ту је остануо,
0120 сви остали пошли на торине,
0121 унијели рањенога Вука
0122 и узалуд не била им мука,
0123 видали га те га извидали,
0124 ма не може веће четовати.