Томаида (драма у три чина)/5
V
ВЛАД и ГРУБЕША
ВЛАД: Ја дођох у задњи час, кад га већ поведоше везана у тамницу, те не знам шта је све било и како. Хоћеш ли ми казати?
ГРУБЕША: Нема се шта много казивати. Обилазио сам страже, те зађох у мрачни ходник којим се иде у купатило. Туда деспот сваке вечери, пре легања пролази да тело у топлој води освежи, а зликовац је то добро знао и чекао га је скривен иза последњега стуба. Ја га чак у Први мах не опазих, засенула ме ваљда буктиња коју сам носио. Али при повратку ја спазих иза стуба неку сенку где миче. Бацих буктињу и устремих се на ту сен. Две снажне руке дочепаше ме за мишице те ја насрнух тад још очајније. У том и моја стража пристиже те савладасмо бесомучника. Када припалише опет буктиње, видех под мојим ногама — лежи Дмитар, деспотов телохранитељ.
ВЛАД: Издајник!
ГРУБЕША: Продани издајник!
ВЛАД: Рече л’ бар шта је хтео?
ГРУБЕША: Ништа није сакрио. Грунуше му покајничке сузе као у детета, сам пружи руке и рече: „Везујте и водите ме у тамницу, ја сам издајник, подли издајник!“ — и признаде да је хтео деспота убити.
ВЛАД: Па?
ГРУБЕША: Ено га у тамници, док деспот не изда наредбу.
ВЛАД: Ко би то рекао? Дмитар, највернији слуга деспотов...
ГРУБЕША: Био сам кадар клети се у верност Дмитрову.
ВЛАД: Шта ли га нагна на то? Колико знам, господар му никакве неправде није учинио.
ГРУБЕША: Неправде? Та зар га није пре неки дан послао да уходи чету Томаидину, а за тај посао, брајко, тек неће деспот изабрати неког у кога нема вере.
ВЛАД: И изабрао је њега од шесторице најпоузданијих које му је брат, светли Цар, од својих људи одвојио и дао му да га чувају.
ГРУБЕША: У том и јесте величина неваљалства његовог, јер ја верујем да се он из планине вратио као Томаидин најамник.
ВЛАД: Мислиш зар?
ГРУБЕША: А да чиј', кад отуд долази?
ВЛАД: Да чудне жене!
ГРУБЕША: Реци курјачице. Не прљај име жене, жена те је родила!
ВЛАД: Откако смо ове крајеве освојили, ово је трећи убица кога нам шаље у госте, ако је и Дмитар изасланик њен.
ГРУБЕША: И слаће их још!
ВЛАД: Шта би та жена, ја је не разумем?
ВЛАД: Хоће власт, а жена кад зажели власт опаснија је од сваког зликовца. Деспотица Ана избегла је из земље а она остала и сакупила хајдучку чету у Пиндос-планини да с нама ратује. Вели, хоће народу слободу. А у чем је та слобода? У томе што ће јој мајка или она бити деспотица, као да народу није свеједно како се зове онај ко влада њим, Павле или Савле.
ВЛАД: Народу да, али Павлу није свеједно.
ГРУБЕША: Па нека тако рече и нека своју чежњу за влашћу не зове народном слободом.
ВЛАД: Па ипак чудно је, девојка да пође у хајдуке..
ГРУБЕША: Девојачка памет лакша је но перо гушчије. Она мисли то су сватови што их је скупила у планини.
ВЛАД:А ђувегија?
ГРУБЕША: Престо епирски!
ВЛАД: Сватови, велиш... ма много их је! Веле, има их више од пет стотина у планини. Пристижу јој са разних страна, из Влахиотије, Акарнаније, па чак и отуд, с мора, из Етолије. Из племена Молошкога отишло је у планину све што је младо. Ако се за времена не учини шта треба, можемо једнога дана имати велике тегобе.
ГРУБЕША: Ма тако је, ал’ зазор је са женом ратовати.
ВЛАД: Кад се жена оружја прихвати престаје бити жена. А веле још храбра је и срчана...
ГРУБЕША: ...И лепа!
ВЛАД: Е?
ГРУБЕША: Да, а жена ]е лепотом кадра владати пре но оружјем и памећу!
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Бранислав Нушић, умро 1938, пре 86 година.
|