Тичар
Један човјек имао жену и шестеро дјеце, а био сиромах. Није знао никаква заната већ је по шуми хватао тице па их продав’о, те се тако прехрањивао. Један пут ухвати неку чудновату велику тичурину, па је донесе кући. Жена напане на њега: „што ће ти, вели, та грдоба, кад је нећеш моћи продати; већ пусти наказу нек иде куд хоће.“ Човјек је пусти, а тица одлети у шуму.
Опет једног дана ухвати једну малу необичну тицу, па однесе на пазар да је прода. Кад наниђе туда цар, па кад види тицу, одмах је купи, а тичару нареди да ухвати шћер оне тице, ако, вели, не ухватиш, нема ти на рамену главе. Тичар се сневесели, мисли јадник, како ће он знати које је шћи оне тице, па и кад би знао, како би је ухватио? У тим мислима пође кући, кад ево ти оне тичурине преда-њ'га, па ће му рећи: „Шта ти је, брате, што плачеш?“ Тичар јој приповједи шта му је цар наредио. А она тица рече: „па то је лахко; којој тици ја панем на раме, ону ухвати, па однеси цару!“ Тичар једва дочека, пође за тицом кроз шуму, док она паде једној тици на раме, а тичар је ухвати па однесе цару. А то није била тица већ дјевојка к’о горска вила, па каже цару како она има сестру љепшу од себе, ако хоће цар да се жени, нека тражи њену сестру.
Цар дозове тичара, па му каже: „хоћу да ми донесеш сестру ове тице, ако не учиниш, главу ћу ти скинути.“ Опет се тичар сневесели, к’о јадан, к’о жалостан, пође кући. Кад у путу, сретне га опет она велика тица, па га упита: „шта ти је брате, што си невесео?“ Он јој каже шта му је цар заповидио. А тица му рече: „па и то је лахко; хајде са мном па ћу ти казати. Отиди ти цару, па заишти хиљаду товара робе, па пођи по свијету, те продаји, свак ће долазити да купује робу, па ће доћи и сестра оне тице. Кад она дође, ја ћу јој пасти па раме, а ти је ухвати па одведи цару!“ Тичар послуша тицу, оде цару и заиште хиљаду товара робе. Цар му да, а он пође по свијету да продаје робу, заједио с оном тицом. Ишао је тако дуго, док један пут дође једна дјевојка да купи нешто. Тица полети, па дјевојци пане на раме, а тичар је одмах ухвати за руку, кад од дјевојке се створи тица. Тичар је баци у кафез па се навезе на море и пође цару. Кад је било на сред мора а тица испусти по прстена у воду, а половина јој остане на прсту. У том дођу цару.
Цар, кад види дјевојку, хтједе је за се вјенчати, али му дјевојка рече: да се неће вјенчати за њега, док јој тичар не добави оно по прстена из мора. Цар одмах зовне тичара и нареди му, да иде донијети оно по прстена из мора. Тичар се крене брижан, кад онет она тица изиђе пред њега, па га запита: „што си се опет, брате, снуждио, шта ти је?“ Тичар јој каже шта цар хоће, а тица му рече: „није ни то тешко. Отиди цару па заишти хиљаду товара зеитина, па кад дођемо на море, проспи зеитин по води; море ће се раступити на оном мјесту гдје буде прстен, а ја ћу онда слећети, па ћу га изнијети у кљуну.“ Тичар учини све, како му је тица наредила: оде цару и заиште хиљаду товара зеитина, па кад дођу на море, проспе зеитин по води. На један пут вода се раступи, тица слети, па извади по претена и да га тичару. Он захвали тици, узме прстен и однесе цару.
Цар навали опет на дјевојку да се вјенчају, а дјевојка рече: „нећу се вјенчати док не видим тичара да се у ватри пече!“ Цар одмах нареди да тичар оде кући па да се алали са родбином, јер му, вели, ваља мријети од ватре. Тичар невесео пође кући, кад опет она тица изиђе му на сусрет, па га упита: „шта је брате, онет си тужан!“ — Он јој каже шта је и како је, већ, вели, да се и с тобом алалим, док нијесам умр’о. Тица се насмије, па му рече: „не будали, добар човјече, неће то тако бити; иди ти цару, па заиштн коња, да га пројашеш. Цар ће ти дати коња, а ти га узјаши па га поћерај, док га свега пјена не облије. Онда га застави, па се оном пјеном сав намажи, па онда иди слободно у ватру!“ Тичар послуша тицу, оде цару и заиште коња. Цар му да коња, а он га поћера, док коњ сав се запјенуша. Тичар се оном пјеном намаже, па оде и легне у огањ. Кад у ватри, што би требало да изгори, а тичар се подмлади па изиђе из ње млад к’о роса. Кад цар то види, зажели н он да се подмлади, па и он легне у ватру па сав изгори. Тичар онда пусти оне тице, награшти се царева блага, па оде кући и ако је жив и сад душка.
Референце уреди
Извор уреди
- Босанска вила, 1886, I бр. 23. Сарајево, 1. децембра 1886, стр. 366.