Тица дјевојка
Имао некакав краљ јединка сина. Кад му већ за женидбу приспије, отправи га по свијету да тражи за себе ђевојку. Краљев син пође, и цијели свијет обишавши не може наћи за себе ђевојке. Пошто виђе да не може наћи наком толико силнога трошка и времена науми да сам себе убије, и мислећи како крене уз једно брдо да се с њега баци стрмоглав да му се ни стрва не би знало. Кад изиђе на брдо, попне се на један велики станац камен, и тек да се баци низањ, зачује један глас ђе му говори: "Не, не, човјече! за триста шездесет и пет који су у години!" Он се устегне и не видећи никога упита: "Који си ти што са мном збориш? да се видимо, пак кад чујеш јаде моје. не ћеш ми сметати да себе не самодавим." На то му се укаже некакав човјек вас сијед као овца, и рече му: "Ја знам што је тебе, него ме чуј: видиш ли оно онамо (показујући прстом) велико брдо?" Он му одговори: "Видим." "А видиш ли оно силно мраморје поврх њега?" "Видим." "Е добро" рече старац; "наврх онога брда има једна баба златнијех коса ђе дан и ноћ на једном мјесту сједи и у скуту држи једну тицу; ко је ову тицу кадар добавити, он ће најсретнији човјек на овом свијету бити; него пази добро; ти треба ову бабу, ако ти баста, прво него те види за косе да ухватиш, а ако она тебе прво види него ти њу за косе ухватиш, окаменићеш се на оно мјесто и у они час, као што се догодило од свијех онијех младића што видиш онамо дупке окамењене, рекао би човјек да је мраморје." Чујући ове ријечи краљев син рече у себи: "Мени је све једно, идем онамо, па ако ми реуши да је за косе ухватим, добро сам; ако ли не, свакојако сам наумио животу своме кидисати." Те он онамо на оно друго брдо. Дошавши већ близу бабе пође јој с плећи те шумке пут ње, и његовом срећом баба се с оном тицом играше и према сунцу бискаше, а он полако те бабу за косе. Врисне баба да се све брдо од јакоте почне дрмати као кад је највећи потрес, али краљев син држи и не пушта. Ондар му баба рече: "Шта хоћеш од мене?" Он јој одговори: "Да ми даш ту тицу са скута и да поврнеш све ове хришћанске душе." Она на то пристане, да му тицу и пусти из уста некакав вјетар плаветан и задуну пут онијех окамењенијех људи, те сви на једанак оживјеше. Краљев син дохвативши ове се тице почне да је љуби од милине, и љубећи је прометну му се најљепша ђевојка. А ово је била једна ђевојка коју је баба замађијала била и у тицу прометнула па мамила младиће њоме. Кад краљев син сагледа ђевојку, омиље му и крену с њоме својој кући, и на поласку она му даде један штап говорећи му, да штогођ се рече овоме штапу, оно учини. Богме краљев син најприђе куцну њим у један камен, а то се изручи из њега рпа рушпија златнијех, пак се нагрнуше колико им је доста за пут. Путујући дођу на некаку велику ријеку и не могу пријећи, таче штапом а ријека се раздвоји, и пасаше. Идући напријед наступе на гомилу вукова, те вуци напану на њега и на вјереницу му да их растргну; али како који насрташе тако га он штапом дочекиваше, и како којега удари, вук се преокрене у мравињак. Најпотље путујући стигну здраво и весело дома и вјенчају се.
Извор
уреди- Караџић, В. С. 1870. Српске народне приповијетке, друго умножено издање. Беч, у наклади Ане, удовице В.С. Караџића. стр. 220–222.
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Вук Стефановић Караџић, умро 1864, пре 160 година.
|