Отворите главни мени

Тих се месец с неба чуди

Тих се месец с неба чуди
Писац: Милорад Поповић Шапчанин


SapcaninMilorad.jpg

Тих се месец с неба чуди


Тих се месец с неба чуди
Што сам 'вако блед,
А ја опет њега гледам
Што је сребрн, сед.

Па ток сетан упитам га
Има л' зрака дост'
У њлх светле да замотам
Њену невиност.

Да је тако срцу метнем
Да с њом живим ја,
Да засијам много боље
Нег' што и он сја.

Тих се месец с неба чуди
Што сам 'вако блед,
Ја се опет њему дивим
Што је сребрн, сед.

Па га радо старог питам
Да ли штогод зна —
Сећа ли се српске славе
Сећа л' Душана?

Да ли знаде кад ће сванут
Тај одсудни дан
Да у живу ватру грунем
'Вако оружан.

*

Месец блеђи — и небо га
Прогутало већ,
Ал' да мени радозналом
Једне хтеде рећ'!

НапоменеУреди

  • Ова песма је први пут објављена у збирци Песме, 1863 стр. 39

ИзвориУреди

  • Милорад П. Шапчанин: Целокупна дела, Књига прва, страна 47-48. Библиотека српских писаца, Народна просвета.


 
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Милорад Поповић Шапчанин, умро 1895, пре 124 године.