Тврдица/27
| ◄ Позорје 6. | ПОЗОРИЈЕ 7. | Садржај ► |
ПОЗОРИЈЕ 7.
КИР ДИМА, БИВШИ
ЈАЊА: Оглигора, оглигора! Пујне та аспра?
ДИМА (тресе главом): Кака истерна!
ЈАЊА: Ама, ис то онома ту теу, аспра, бре, аспра!
ДИМА: Ден ине!
ЈАЊА: О куга ди си, да прођиш кроз моју уву и изиђиш кроз његова уста! десет хиљада форинта, бре!
ДИМА (маја руком): Епајсун. Знаиш што, кир Јања? Да ти речим на српско једну слово. Сум дошуа, да ми дајш Катица, нега да ми дајш и аспри.
ЈАЊА: Да ти дајм кугу, да си давиш, да ти дајм сабља, да си колиш; да ти даим сарачику, да си труиш. Анатемате! Ох, моји лепи десет хиљада! Ох, мој бели десет хиљада!
МИШИЋ: Видите, лепо каже српска пословица: „Скуп више плаћа.“ Да нисте жалили за шталу, не би вам коњи пропали; да се нисте на интерес полакомили, не би толике новце изгубили. Скупоћа вам је
више штете него асне причинила.
ЈАЊА: Кир Јања, имаш уво да чуиш? Кир Јања, имаш памет да разумиш? Проклето свака шпекулација сос млого интерес и мало капитал! Уу! (Стресе се.) десет иљада! Ух, ух, ух! Оћи да ми увати
шлогу... Право има! Нек ми увати за око, да не видим моја нестрећа на овум светом, да не видим она куга (показује на Диму) што ми изио моје лепе новце! Ахара, кир Јања, ахара; не ахара,
нега ахамна.
|