Тартиф/1
ПРВИ ЧИН
ПОЈАВА I
Госпођа Пернел, Елмира, Маријана, Клеант, Дамис, Дорина, Флипота
ГОСПОЂА ПЕРНЕЛ:
Хајдемо, Флипота, да их скинем с врата.
ЕЛМИРА:
Ви тако журите да ме мука хвата.
ГОСПОЂА ПЕРНЕЛ:
Ман'те, снахо, ман'те; остав'те ме само
Не треба ми такво понашање тамо.
ЕЛМИРА:
Све дужне обзире врше према вама,
па што тако нагло изиђосте, мама?
ГОСПОЂА ПЕРНЕЛ:
Око ми тај живот не може да види,
где нико не брине шта се мени свиди
Из дома вам носим искуство све горе:
све поуке моје ту се увек споре;
не штује се ништа; свако вам ту виче,
и сви на двор краља Петоа ми личе.
ДОРИНА:
Али...
ГОСПОЂА ПЕРНЕЛ
Ви сте, драга, дружбеница једна
по језику или дрскости ванредна:
ваша жеља треба да се трпа свуда.
ДАМИС:
Али...
ГОСПОЂА ПЕРНЕЛ:
Ви сте, сине, кратко, једна луда.
То мишљење ја сам, ваша баба, стекла.
Сто пута сам сину, вашем оцу, рекла
да сте ви све више једна хуља проста,
да ће с вама мука већ видети доста.
МАРИЈАНА:
Мислим...
ГОСПОЂА ПЕРНЕЛ:
Боже! Сестра, која је све крила,
к'о да ништа не зна, и изгледа мила!
Најгора је мирна, каже се о води.
Ваш ми скривен живот нимало не годи.
ЕЛМИРА:
Али, мама...
ГОСПОЂА ПЕРНЕЛ:
Снахо, вређа л'вас у чему,
ал' владање ваше ружно је по свему.
Да им пример дате ви немате воље,
покојна им мајка знала је то боље.
Ви сте расипница; мене боли јако
што се к'о принцеза одевате тако.
Жена која жели да се мужу свиђа
намештена тако никад се не виђа.
КЛЕАНТ:
Ал', госпођо, најзад...
ГОСПОЂА ПЕРНЕЛ:
За вас, брата њена,
моје поштовање, и љубав, и цена!
Но ипак вас лепо замолити могу
да у нашу кућу не стављате ногу.
Ви сте увек пуни животних максима
које честит човек не може да прима.
Слободно вам мало говорим. Међутим,
што ми је на срцу ја то не оћутим.
ДАМИС:
Ваш господин Тартиф срећан је свакако...
ГОСПОЂА ПЕРНЕЛ:
Тог доброг човека нека слуша свако.
Не могу да сносим и у гнев бих пала,
када га напада и таква будала.
ДАМИС:
Зар да трпим тога подлог критичара,
да тиранску надмоћ у кући нам ствара?
И да нико не сме да се провесели,
ако тај господин случајно не жели?
ДОРИНА:
Ако се држимо његових начела.,
сви поступци наши кривична су дела.
Тај критичар страсни мотри све одреда.
ГОСПОЂА ПЕРНЕЛ:
И увек кад мотри, он добро надгледа.
Путевима божјим жели да вас води,
мом сину и свима треба то да годи.
ДАМИС:
Не, мајко, ни отац, нити ико, велим,
натерат' ме неће да му добра желим.
На гледиште друго не могу да станем,
на све што он ради ја могу да планем.
И предвиђам исход: да ћу с тим простаком
ускоро се наћи у судару јаком.
ДОРИНА:
Па збиља, и то је велика срамота
да нам један странац по кући се мота,
бедник што је дош'о бос, чије одело
ни десет новчића не вреди зацело,
па да доспе дотле да се не познаје,
да све оспорава и наредбе даје.
ГОСПОЂА ПЕРНЕЛ:
Хе! Боже сахрани! Све би ишло лако,
да наредбе смерне послуша му свако.
ДОРИНА:
У вашој је машти он већ светац пост'о,
а све што уради лукавство је просто.
ГОСПОЂА ПЕРНЕЛ:
Какве речи!
ДОРИНА:
Њега, ил' оног Лорана,
прихватила не бих без јемца ваљана.
ГОСПОЂА ПЕРНЕЛ:
Не знам у основи шта је један собар,
ал' за газду јемчим да је човек добар,
Ви га одбијате, мрзак вам се чини,
што вам свима каже шта сте у суштини;
једино су греси то што њега дражи,
а милост је неба оно што он тражи.
ДОРИНА:
А зашто — већ не знам времена колико
не трпи да често похађа га нико?
Шта то небу смета посета поштена,
да нам главу цепа бука нечувена?
Могу ли, међу нама, рећи и то шта је?
(Показујући Елмиру.)
На госпођу, мислим, љубоморан да је.
ГОСПОЂА ПЕРНЕЛ:
Ћутите, пазите на казане ствари.
Није он сам што те посете не мари
Тај долазак света има хуке своје;
кочије што стално пред капијом стоје,
скуп лакеја, који увек вреву чини,
непријатан бива целој околини.
Ја верујем да се ништа не догађа,
али свет говори, и смутња се рађа.
КЛЕАНТ:
Мислите л', госпођо, да спречите све то?
Ружна би ствар била у животу, ето,
кад бисмо се, зато шта ће неко рећи,
најбољих другова морали одрећи.
И да су нам такве могућности дате,
зар можете цио свет да ућуткате?
Од потвора таквих нема заклањања.
Не слушајмо сва та глупа блебетања;
живимо ми прво честитим животом,
а слободу дајмо брбљивцима потом.
ДОРИНА:
Сусетка Дафина и тај муж њен мали
зар о нама не би рђав суд већ дали?
Сви, чије држање смех измами већи,
први че рђаву реч о другом рећи.
Они ће вам вазда најбрже да зграбе
и најмање знаке какве везе слабе
и новости о том радосно да сеју,
у виду да људи веровати смеју;
поступке ће туñе већ тако да боје,
да би на тај начин оправдали своје;
и у жељи да их упоредо ставе,
интриге ће своје наивним да праве,
ил' пазиће да се каква црта скине
са те јавне хуле коју они ћине.
ГОСПОЂА ПЕРНЕЛ:
Сва та размишљања не вреде вам много.
Орантин је живот беспрекоран строго;
бриге су јој небу управљене само,
и не мари свет што долази овамо.
ДОРИНА:
Пример је изврстан, дама је поштена!
Она збиља живи к'о озбиљна жена.
Ал' време је разлог те строгости боље,
и она је мудра, ма да против воље.
Док је привлачила срца многих људи,
за моћи је својом умела да жуди...
Ал' кад су јој очи остале без сјаја,
од света се, што је напушта, одваја, ,
и немоћ усахлих дражи испод вела
мудрости високе сакрити би хтела.
То је став кокета којима је теже
када виде како удварачи беже;
при том бекству њином немиру се чини
да једини спас још лежи у врлини.
Велика је строгост тих жена од реда:
не пропушта ништа, али све прегледа;
оне гордо коре животне ругобе,
не из милосрђа, но из неке злобе,
не трпећ' да други задовољства има
што су их године ускратиле њима.
ГОСПОЂА ПЕРНЕЛ:
Те вилинске приче нека годе вама;
код вас, снахо, говор ускраћен је нама,
јер да други води, то госпоñа пречи,
Ал' најзад ја хоћу да доñем до речи.
Мој син ништа није паметније знао
но кад је ту смерну личност себи звао,
коју само небо овамо нам шаље,
да вас скрене с пута ваше блудње даље,
која никад свога не подиже гласа,
сем кад чути треба, ради вашег спаса.
Те посете, гозбе, треба рећи право,
забаве су што је изумео ђаво.
Ту не чусте реч што за душу приања,
то су разоноде, песме, ћеретања;
најближи ту има удео највећи.
Ту се оговара сваки други, трећи;
и нежном човеку најзад бучи глава
у таквоме скупу где је збрка права.
За тили час ту се оклевета неко;
и како је скоро један доктор рек'о,
то је збиља кула вавилонска, врага,
где се само брбља без конца и трага;
и да би исприч'о са собом у вези...
(Показујући Клеанта.)
Господин се, ево, почео да кези!
За смејање ваше траж'те своје луде,
и без... Збогом, снахо; сад крај нека буде
Воља да сам овде упола је пала.
Памтите кад нога буде ми ту стала.
(Ударајући шамар Флипоти.)
А ви, ви спавате, продајете зјала!
Добро ћу вам уши протријати, вала!
Хајд'мо, гаде, хајд'мо.
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Жан Баптист Поклен Молијер, умро 1673, пре 351 година.
|