Тамне м'гле затамнише
Тамне м'гле затамнише,
а у белу зору отамнише.
Пишти, плаче, Миља Миличица,
Дочула гу њојна стара мајка.
„Зашто, Миљо, толко жално плачеш?” 5
„Беле зоре, мајке, зазорише,
Турци наши двори опколише
и мојега брата уватише;
Врзаше му руке на грбину,
на ноге му гвожће заковаше, 10
а кроз усне иглу прободнаше
да не може никог да повикне,
и у Стамбол град га откараше!”
Датотека:Murat Sipan vinjeta.jpg
