Тако је морало бити (драма у три чина)/22
II
ЂОРЂЕ, ОБРАД
ЂОРЂЕ (устаје, скупља хартијице које је исписипао и трпа их у џеп)
ОБРАД (човек шесетих година, озбиљан и разборит. Он је простије, али уљудно обучен) Добар дан!
ЂОРЂЕ (иде му усусрет) Добар дан, стриче! Опрости, звао сам те...
ОБРАД: Зар ниси могао доћи к мени?
ЂОРЂЕ: Могао сам, али... у твојој кући деца, жена... незгодно би ми било за разговор. Рекох, нећеш ми замерити. Ствар је, међутим, врло озбиљна, хтео бих од тебе савета.
ОБРАД: Од мене савета?... Ти си досада увек моје савете избегавао...
ЂОРЂЕ: Седи, молим те, стриче, седи. Мораћу да будем опширнији да ти објасним целу ствар.
ОБРАД (седајући) Шта је, дакле, говори?
ЂОРЂЕ: Десила ми се велика несрећа.
ОБРАД: Жена?
ЂОРЂЕ: Не, не, сасвим друга ствар. Ја не знам како да ти речем, а да избегнем твоје прекоре, јер... најзад, крив сам. Не вреди се бранити, јер сам крив; признајем то, ал' сад није главно јесам ли крив или не, већ треба наћи излаза, мени треба помоћи.
ОБРАД: Какве помоћи?
ЂОРЂЕ: Ја стојим пред опасношћу да будем до подне ухапшен.
ОБРАД (тргне се) Шта си урадио?
ЂОРЂЕ (ћути скрушен)
ОБРАД (устаје) Говори, шта си урадио?
ЂОРЂЕ: Проневерио сам државни новац.
ОБРАД: Их, добога! Зар то, зар то, несрећниче?
ЂОРЂЕ: У каси, којом рукујем, недостаје ми двадесет хиљада динара.
ОБРАД: И зашто, зашто то учини?
ЂОРЂЕ: Не знам... не умем да ти кажем. Нисам их прокоцкао, нисам их расуо, нисам... не знам!
ОБРАД: Али знам ја и знао сам већ раније да ће тако бити. Знао сам, јер другаче се није могло свршити, другаче није могло.
ЂОРЂЕ: Признајем да сам крив.
ОБРАД: Сад, пред апсанским вратима, а онда... се избегавао моје савете, онда кад сам хтео место оца да ти их дам.
ЂОРЂЕ: То што је било, било је, али шта да чиним сад?
ОБРАД: То што је било, било је, ето то је сва 鸪ሧлозо鸪ሧја коју сте умели поцрпети ви, са ваших школа. И ја сам учио нешто школа, и ја сам читао нешто књига, али не зато да се удаљим од живота, већ зато баш да будем ближе, да га видим, да га разумем... И ми, видиш, који непомућено водимо живот, који трезвено гледамо у живот, поступамо као грађевинари: кад прсне свод, кад се покрхају рогљеви, не кажемо: шта је било, било је, но шта ћемо сад, већ велимо: стани да видимо шта је било, и зашто је било; тако не чиниш залуд подмећеш нов
дирек, поклекнуће опет ако не уклониш оно због чега је први пут поклецнуо.
ЂОРЂЕ: Али...
ОБРАД: Тако је, тако! И чуј ме бар сад, када ме ниси хтео чути тада када сам у очево име хтео да ти говорим. "Крив сам", велиш, ал' ти то казујеш само зато јер другу реч не умеш рећи сад; казујеш је само, а ниси ни свестан у чему је твоја кривица. Ти мислиш крив си
зато што си се машио новца који није твој; ти мислиш крив си зато што си трошио новац који ти је држава поверила. А видиш, ту није твоја кривица... ти си морао туђ новац трошити, морао си, разумеш ли, јер ниси могао друкчије.
ЂОРЂЕ: Слушај, стриче!
ОБРАД: А хоћеш ли да знаш и зашто си морао?
ЂОРЂЕ: Знам, забога.
ОБРАД: Не, не знаш, јер немаш ни снаге ни моћи да сазнаш, јер немаш храбрости суштој истини у очи да погледаш. А ако хоћеш да јој погледаш, не гледај оно што је сад пред тобом, већ се осврни за собом, погледај тамо где је корен злу, где се оно зачело! (Прошета
узбуñено, па опет застане пред њим) Свршио си школе, је л', постигао си циљ, јер си диплому стекао, ал' та диплома није ти служила као оруђе којим ћеш кроз живот крчити себи пут, већ као цена да се можеш боље продати.
ЂОРЂЕ (хтео би да га прекине) Чуј, стриче!
ОБРАД (не дозвољавајући да га прекине) Јесте, јесте! Сви ви, ви који ничете из сиротињских уџерица, налазите да вам диплома није довољна, да вам школа није довољна и тражите друге путеве и друге ослонце за напредак. Још док по прчварницама једете слојањена јела, ваш је сан брак из угледне породице. То је ваш сан, то идеал, то циљ живота. А тим угледним породицама су управо добро дошли такви зетови. У њих има увек девојака које треба поштопото удати; девојака које су већ од седамнаесте године у девојака које треба поштопото удати; девојака које су већ од седамнаесте године у промету и које се до двадесет године излажу као стара пара. За пет година, оне проживе један дуг живот, пун бура, догаñаја, сукоба и свега што троши свежину младости. Оне за то време лете из руке у руку, пишу читаву архиву љубавних писама, проливају читаве потоке очајних суза и постају сталне декорације свих забава, свих шеталишта, свих манифестација, те постају свакодневне, обичне, а понекад и сувишне. Дотле већ пристижу нове и млађе, а оне се, као изношена хаљина, као излизана пара, повлаче из саобраћаја, и постају терет и брига својих родитеља. Они који су за њима уздисали, и за којима су оне уздисале, они који су им писали и којима су не писале, они који су им заказивали састанке и којима су оне заказивале састанке, сматрају све то као пријатну прошлост и окрећу се новима, које пристижу. А тада, долазите ви, ви који сте никли из уџерица, да би се једнога дана могли стидети својих оцева, који су последњи залогај одвајали да вас школују; ви, којима за живот није довољна школска диплома, долазите ви и узимате девојке из угледних кућа, узимате те, од промета изгужване банкноте, и добијате као мираз обећања и девојачку прошлост. Ето, то су ваши бракови?
ЂОРЂЕ: Али шта хоћеш ти, стриче, с тим; нашто све то што казујеш?
ОБРАД: Казујем ти твоју кривицу. Ти је невидиш, знам да је не видиш. А кривица лежи у браку том. Ви браком улазите у живот на који нисте свикли; вас уводе у друштво где вас гледају преко рамена. Ваше вас жене, те девојке из угледних кућа, само трпе, а њиховој сте оклолини несносни. Или ти мислиш да је у очима твоје жене и њене околине твоја диплома била кадра учинити да ти опросте што си син једнога бедног општинског гробара: или ти мислиш да ти такав положај у браку обезбеñује још и љубав женину? О, не, никада. И ви знате, ви осећате да сте без љубави и тражите чим ћете је задовољити. И тад, угаñате жени, угаñате јој на све начине, задовољавате и њене несмишљене прохтеве, мислећи то је пут којим ћете је задобити. А ваша бедна плата недовољна је да вам купи наклоност ваших жена, и тада падате у дугове, а кад загрцнете под дуговима, тад... машате се туñег новца. Ето ти! Је л' тако, реци, је л' тако?
ЂОРЂЕ: Па нека је и тако, ал'... шта сад, шта сад?
ОБРАД: Шта сад? (Пауза) Срећа обично заводи човека, а несрећа га понекад враћа на прави пут. Не можеш је избећи ... иди, иди тамо!
ЂОРЂЕ (престрављено) Куда?
ОБРАД: У 'апсу... на робију.
ЂОРЂЕ (поражен) Стриче!
ОБРАД: Отуда тек вратићеш се у живот. Нећеш моћи добити државну службу и то ће те излечити сујете да течеш каријеру; жена и њена породица презреће те и излечити сујете брака из угледне породице, и тада ћеш почети нов живот, мучићеш се, али ће ти сваки залогај хлеба бити сладак и свака ноћ мирно преспаванз.
ЂОРЂЕ: А жиг срамоте који ћу понети на челу?
ОБРАД: Мања је срамота откајати грех но грехом умрљан лагати и себе и оне око себе и прљаво чело узносити.
ЂОРЂЕ: Стриче, шта говориш ти? Зар би ти то допустио, зар ми ти одиста не мислиш помоћи? Стриче, забога!
ОБРАД: Да сам могао, ја бих ти од прве рекао: ево ти новца и откупљуј се од срамоте; али не од ове само, већ и од свих даљих срамота које те очекују у животу Да сам могао...
ЂОРЂЕ: Хвала ти! (Зарије главу у руке и боно уздахне.)
ОБРАД: Ја ти не требам више?
ЂОРЂЕ: Хвала ти.
ОБРАД: Збогом... (Одлази до врата, па се враћа) Шта мислиш, дакле, чинити?
ЂОРЂЕ: Не знам!
ОБРАД (потресен) У мене има четири и по хиљаде динара на књижици. Одвајао сам пару по пару, за децу... ако ти то може помоћи?
ЂОРЂЕ (скочи и стеже му руку) Хвала, стриче, ал' то је премало.
ОБРАД: За мене то је све, јер то је дечји новац, од њих откидам нудећи ти их... Да имам више времена, да имам бар двадесет и четири сата на расположењу, потрчао бих, потражио бих, овако...
ЂОРЂЕ: Хвала још једном, стриче, понудио си све што си могао, хвала ти!
ОБРАД: Чуо си шта сам ти рекао; знаш шта ти могу учинити, па сад... ето ти, чини како знаш.(Хоће опет да пође, па се врати) Ја ћу бити код куће... Тамо ћу бити ако ме затребаш.
ЂОРЂЕ: Хвала, стриче!
ОБРАД: Бићу код куће... Па — буди храбар, невоља слабе обара!... Збогом! (Оде)
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Бранислав Нушић, умро 1938, пре 86 година.
|