Сјећаш ли се, срце?...
Сјећаш ли се, срце, што је некад било?
Сјећаш ли се сада прошлости и дана,
Кад си пуно вјере, као тиче мило,
Дизало се летом пут небесних страна?
Угушени зраче, у облаку туге,
Вихори и б'јеси сломише ти крила,
Боравиште твоје бјеху шарне дуге,
И тичија јата дружина ти била...
К'о невини цвијет, пуно чедног мира,
У заносу милом грлили те снови,
И к'о акорд мили анђеоских лира
Будила те пјесма звуком жеља нови'.
Нетакнуто буром борбе и спознања
Живјело си мирно у жељи и пламу,
Ал' све жеље драге о којима сања
Раздув'о је вјетар у пороз и таму...
Ружичасти вео, кроз који се жудно
Гледало у простор живота и људи,
Растргла је јава и познање будно,
Па сатана мрска сад пред нама блуди.
О, дајте ми назад в'јенац прошлих дана,
Вратите ми часе, у којим' сам само
Осјећао љубав и вјеров'о сл'јепо
У људе и Бога што борави тамо.
Вратите ми срце, гдје безбрижна срећа
К'о кандило св'јетло сјаји се и блиста,
У одјеку грома што се Бога сјећа
И вјерује ускрс распетога Христа.