Суморни дани
Писац: Милан Ракић



                  I

Опет се враћа старо време,
Са ниским небом мутних дана
И око сузи, уста нéме,
Суморна пустош са свих страна.

Мрачно и влажно ко у гробу,
Мемљиво свуда, свуда гуши,
Осећам неку чудну злобу
И мрак у мојој тужној души.

С кровова ниских облак дима,
Влажан и густ, на земљу пада.
По излоканим друмовима,
Ко верна слика мога јада,

Дроњав и блатав, беда сама,
Тетурајући преко рупа,
У исцепаним кошуљама
Уморни сељак тромо ступа.

А магла пада, тихо крије
Мочарне њиве, поља гола,
Студена киша стално лије
И рабаџијска шкрипе кола.

Тело се тресе, шкрипе зуби,
Осећам мрак у мојој души.
Ко плеснив скелет да ме љуби
И коштуњавом руком гуши.

Тужно, о тужно! Душа ћути,
А око сузи, уста нéме.
Несрећу тајну срце слути, —
Опет се враћа старо време.

У такав дан смо некад давно
Међ' људе пали пуни јада.
Време је било тако тавно,
Мрачно и влажно ко и сада.

Зато, кад такви дани падну,
Природа кад је зла и јетка,
Пробије моју душу јадну
Првога дана кобна летка.

                        II

Родисмо се, драга, под суморним небом,
Мрачног зимског јутра, кад ветри застуде;
Не дочека нико нас сољу ни хлебом,
Ко туђини пасмо међу браћу људе.

Проживесмо, драга, испод мрачног неба
Низ мемљивих ноћи и плеснивих дана;
Мучила нас судба дуго, ко што треба,
Задала нам често непреболних рана.

Умрећемо, драга, као и сви људи.
У болести гнусној, у ропцу и болу,
Бедни — једног јутра, кад ветар застуди
И загракћу вране у пустоме долу.

Тврдица је била васељена за нас,
Одмерила тачно уживања наша;
Нама биће увек сутра што и данас,
Увек исто гшће, увек иста чаша.

Свршиће се. Али нико неће знати
Шта све с нама паде у отменом болу,
Ни кол'ко се чезне, ни колико пати,
Пре но гракну вране у пустоме долу.


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Милан Ракић, умро 1938, пре 86 година.