Сузе
Гле детета малог, како се копрца,
од силнога плача у сузама грца.
Тек изиђе на свет, суза му се јавља,
Тим сузама оно свет овај поздравља.
Погледајте мајку, како тужно цвили,
На одру јој лежи, ах! јединац мили!
Смрт несита хала, за навек га узе,
Наричући тужно над њим лије сузе,
Јер изгуби сина — и последњу наду —
Ком сад да се преда? Невољи и јаду!?
А девојка ено — срце туга кида —
Рупцем сузе брише од срамоте, стида.
Сад ће свати доћи — сватовска ће јекнут.
Тек ће тада туга њу у срце текнут' —
Са немилим мора пред олтаром стати
Оном, кога неће, мора руку дати,
А драги јој нек се увије у сету,
Нек' у тузи, вају куне судбу клету.
Да, куд год се кренем свуд се сузе лију,
Свуд се јаук чује, свуд уздаси вију,
Свуда тужна лица, свуда тужни гласи,
И свуд непрестано суза лица кваси.
Неки сузе лију из себнчних жеља.
Од радости неки, неки из весеља,
Неки опет плачу кад их туга гуши.
Плачу да утехе нађу својој души...
А какве л' су сузе и уздаси бони,
Сузе, што их лију тол'ки милиони?
Они милиони што се зову робље,
Што живота целог себи праве гробље,
Што напредак људски на плећима носе.
— Ипак целог века морају да просе —
У невољи што се здружују и брате.
Што крвавим знојем подижу палате,
Да ту сместе оне што их муче, тлаче;
Богаташе бесне, силне угњетаче:
Онај радни народ, што за другог ради,
А сам непрестано скапава од глади
Они, што у живот греде мучним гредом,
Што с' рађају с патњом невољом и бедом;
Оним, што у часу живот им се гаси —
Каква ли им суза бледа лица кваси?
Какови ли уздах потреса им груди?
Какови ли јаук иза сна их буди? —
За то нема речи, за то уста ћуте,
Од тешкога бола усне су смрзнуте;
То казује срце, душа приповеда,
Ту не треба речи, јер то свако гледа,
Гледа ал' му срце тврђе је од кама;
Слуша, ал' му душа ни уздах не слама,
Камо л' да им приђе с лица сузе збрише.
Те да нема суза, ни уздаха више...
Ал' не! то су само, само голе речи —
Је л' свет овај мог'о кога да излечи?
Те ће свете сузе, о то треба знати!
Тек једном за навек — крв тиранска спрати.
1895 г. „Радничке новинее" — 1902 г.
