СУЗБИЈЕНА ЗАВИСТ
О пјесниче, чемин
С буса прозборио:
Ко је икад бјељи
Од мог лишћа био?
Чемине, не лудуј,
Ти би скрио лице
Да бјелину видиш
Моје дјевојчице.
О пјесниче, рекла
На то ружа кивно:
Погледај ми лишћа
Руменило дивно!
Не гиздај се, ружо.
До лица би моје
Дјевојчице лишће
Побл'јеђело твоје.
Тад с пркосим гласом
Вјетарац ме сретне :
Ја с ливаде носим
Све мирисе цв'јетне.
Заман ти се, вјетре,
Сви мириси шире,
У дјевојке моје
Њедра слађе мире.
Најзад и звијезда
Гњевно затрептила
Велећ: ниј' од мене
Свјетља твоја вила.
Зв'јездо, истим сјајем
Око њој сијева,
Ал' топлије срца
Но зрак твој загрјева.
