* * *


Сужањ Алибеже

Алибег се синоћ оженио,
А јутрос му ферман долазио,
Да се спрема Алибег на војску.
Опреми се беже Алибеже
И он оде на цареву војску. 5
Али њему лоша срећа бјеше,
Јер га власи жива ухватише
И бацише на дно од тамнице.
Тамновао двадесет година.
Једно јутро беже процвилио 10
У тамници кући необичној.
То зачула баница госпоја;
Она узе од тамнице кључе,
Па отвори проклету тамницу.
Она сађе у црну тамницу, 15
Па говори бегу Алибегу:
„Сто је теби, беже Алибеже,
Те ти цвилиш јутрос у тамници?
Или ти је понестало пива
Ил’ бешкота хљеба бијелога? 20
Ил' овнујског меса дебелога?"
Говори јој беже Алибеже:
„Прођи ме се, банице госпојо!
Није мени понестало пива,
Ни бешкота хљеба бијелога, 25
Ни овнујског меса дебелога:
Свашта доста у господству твоме,
Већ је мени додијало војну
Тамновања двадесет година.
Није шала ни двадесет дана, 30
А камоли двадесет година.
Ја се јесам јунак оженио,
Једну ноћцу са љубом ноћио
И отиш'о на цареву војску,
Ту су мене млада ухватили, 35
Довели ме овђе у тамницу,
Ев’ од тада двадесет година.
А синоћ ми бјела књига дође,
Да ми се је синак оженио,
Стога сам ти нујан и жалостан, 40
Те ја цвилим јутрос у тамници".
Кад то чула баница госпоја,
Она оде бану у одају,
Па говори бану господину:
„Ах, чујеш ме, бане господине, 45
На поклон ти моја бабовина,
Само пусти бега Алибега,
Пусти њега двору бијеломе."
То је бане радо послушао,
Па он пусти бега Алибега, 50
Оде беже свом бијелу двору.
Кад је био у поље широко,
Помолише с' кита и сватови.
Тад говори беже Алдбеже:
„Мили боже, на свему ти хвала! 55
Чији ли су кита и сватови?
Чија ли је на коњу дјевојка?"
У то доба кита и сватови.
Стаде беже познават јунаке,
Неког позна по лицу јунака, 60
Неког позна по коњу јунака,
Нико њега познат не могаше.
Кад наиђе једно момче младо,
На дорату коњу од мејдана,
Позна беже дебела дората, 65
Јер се дорат потјерат не даде.
Љуто момче на коњу бијаше,
Удари га чизмом и мамузом.
Тад му вели беже Али беже:
„Ах, чујеш ме, незнана делијо, 70
Немој бити под собом дората,
Сваки коњиц свога агу знаде."
За то момче хаје и не хаје,
Мимо њега коња потјерало.
Сви сватови бега дароваше, 75
Дароваше жутим дукатима,
Кад налезе лијепа дјевојка
И угледа сужња невољника,
Она вади бошчалук хаљина
И на њему три дуката жута, 80
Па говори бегу Алибегу:
„Нај то теби, туцак невољниче."
Беже узе три дуката жута,
А врати јој бошчалук хаљина,
Па говони лијепој дјевојци: 85
„Ево теби бошчалук хаљина,
Ја нијесам ни свог издерао!
Ту се нико сјетит не могаше,
Сви пођоше кита и сватови,
Одведоше лијепу дјевојку. 90
За њима је беже пристануо
И он оде свом бијелу двору,
Нико бега познат не могаше!
Кад је било вече по акшаму,
Ја да видиш бега Алибега, 95
Оде беже у топле подруме,
Туде нађе сићану тамбуру.
Како ју је беже оставио,
Нико се је није дотакнуо.
Па он узе сићану тамбуру, 100
Ситно куца, јасно попијева:
„Не чудим се своме милом сину,
Што ме млађан познат не могаше!
Није мене ни очим' видио,
Нит се чудим вјереници љуби, 105
Што ме она познат не могаше,
Није са мном већ ноћ преноћила.
Већ се чудим остарјелој мајци,
Што ме она познат не могаше,
Кад ме позна дорат од мејдана." 110
Он мишљаше да нико не чује,
Ал то чује Кумрија робиња,
Она праше срмали сахане
И бијеле шимширли кашике:
Кашикам' је о тле ударила, 115
Па полеће уз бијелу кулу
И повика из грла бијела:
„Дај муштулук до три госпођице!
Дошо нам је беже Алибеже,
Ено њега у топлом подруму!" 120
Кад то чуле до три госпођице,
Полећеше у топле подруме,
Ухваташе бега Алибега,
Изнесоше на бтијелу кулу,
Наново се заметну весеље. 125


Референце

Извор

Саит Ораховац: Старе народне пјесме муслимана Босне и Херцеговине (са уводном студијом), Сарајево, "Свјетлост", 1976., стр. 640-643.