Стражар отаџбине

Алекса Шантић

Суро ст'јење, високо камење
Уздигло се у облаке сиве;
А гдје ст'јење у небо се пење,
Тамо смјели соколови живе.

Често облак у гром се претвара,
Крше тресе, у прах да разнесе,
Ал' соколу срце се не пара:
Против силе силом уздиже се.

Крилом бије, облаку се вије,
А слојеви размичу се тавни,
Сунце сине, па му опет грије,
Суро ст'јење од в'јекова давни'.

Јесте л' жељни соколовог крила?
Ето крила, ето дуге шаре!
Ето душе, што би кадра била
Погинути за рода олтаре!...

На камену родила га мати,
Од камена мишица му тврђа,
А материн благослов га прати,
Јер му срце издајством не рђа...

Пр'је би главу, нег' дједова славу,
Пр'је би живот, него народ дао,
А кад пане, бесмртност му сване,
Јер је мушки за свој народ пао.

Суро ст'јење, високо камење
Уздигло се у облаке сиве;
А гдје ст'јење у небо се пење,
Тамо смјели соколови живе!

Јесте л' жељни соколовог крила?
Ето крила, ето дуге шаре!
Ето душе, што би кадра била
Погинути за рода олтаре!...