Стоју мајка повикује —
Стоја вој гу дома нема.
Отишла је тамо доле
у зелене и ливаде,
на кладанца да се бели, 5
да се бели да се мије,
да се гледа с момчадије.
Једнога је угледала:
„Не стој, не гледај ме,
бићу сан ти ја умилан, 10
донећу ти бели провес,
и уз провес жути дукат,
и уз дукаг златан прстен.“