Стојла Узвијојла
Голуб гуче, голубица не ће!
То не била бјела голубица,
Ман то била млада Павловица.
За гором је шеница бјелица,
Чувар јој је братац и сестрица, 5
А жетелац ђевер и снашица.
Ал' говорни млађани ђевере:
„Ој снашице, сребрна чашице,
„Веће има девет годин' дана,
„Да си дошла за мог брата Павла, 10
„Ал' од тебе ма порода нема!“
Ал' говори млађана снашица:
„Ој девере мој златни прстене,
„Ја га јадна ни имати не ћу,
„Док ј' у селу Стојла Узвијојла. 15
„Сваку вече она Павлу дође,
„Она леж на постељу Павлу,
„А ја јадна с мацом под постељом!"
Ал' дивани млађани дјевере:
„Кад дођемо нашем бјелом двору, 20
„Ја ћу слати Павла коњ’ма спати,
„А ти моли Бога јединога,
„Да ти дође Стојла Узвијојла,
„Нит' ће отић' нит однети главе!“
Кад су дошли своме бјелом двору, 25
Ал' говори млађани ђјевере:
„Ој Бога ти, о мој брате Павле,
„Ја сам ти се јунак уморио,
„И жањући јесам отруднио,
„Ја те молим као старијега, 30
„Да ти узмеш диван кабаницу
„Па да идеш коњ'ма на ложницу."
Павле мучи, ништа не говори,
Ван узимље диван кабаницу,
Па он оде коњ’ма на ложницу. 35
Кад се ноћца тамна ухватила,
Стаде звека злаћани ђендара,
Стаде шкрипа кожније папуча,
Ето иде Стојла Узвијојла,
Па ма куца прстеном на врата, 40
А јаснијем грлом довикује.
„Устани се, Павловице млада,
„И отвори ти од куће врата,
„Отвор' врата и стани за врата!“
Устаде си Павловица млада, 45
И отвори ма од куће врата,
Отвор' врата и стаде за врата,
Уђ', унутра Стојла Узвијојла,
Па ми легне на постељу Павлу
Ал' се Павле окренуо брвном.[1] 50
Ал' говори Стојла Узвијојла:
„Окрени се, преврни се, Павле,
„Мртва тебе превртала мајка!
„Јучер ми је долазила мајка,
„Донјела ми свилену кошуљу 55
„Чини ми се биће твоја, Павле!“
Ал се Павле окренути не ће,
Већ он мучи ништа не говори,
Па ми скочи на ноге лагане,
Па доваћа ноже оковане, 60
Па ми Стојли прорезује дојке,
А кроз дојке провирује руке,
Па је шаље њеном бјелом двору.
Љуто куне Стојла Узвијојла:
„Бог убио сваку ону другу, 65
„Која љуби по два љубезника,
„А не љуби свога суђеника!“
