Стојан Јанковић и Муја Наџаковић
0001 Вино пију три сердара млада
0002 Под Котарјем на зеленој трави:
0003 Једно сердар Јанковић Стојане,
0004 Друго сердар Смиљанић Илија,
0005 Треће сердар дијете Завиша.
0006 Кад се рујна поднапише вина,
0007 Ал’ беседи дијете Завиша:
0008 „Да мој брате, Јанковић-Стојане,
0009 Дај ти мени добра коња Талву
0010 Да ја идем под Гламоча града
0011 Не би л’ бела запленио плена!”
0012 Беседи му Јанковић Стојане:
0013 „Да мој брате, дијете Завиша,
0014 Не можеш се ни коња држати,
0015 Талва скаче воде безбродице!”
0016 Али оде дијете Завиша,
0017 Па поткрадом оседлао Талва,
0018 Па он седе у слемена Талви
0019 И он оде под Гламоча града.
0020 Млога бела запленио плена,
0021 Млоге мајке од деце малене,
0022 Млоге краве од млади телаца,
0023 Млоге овце од млади јањаца,
0024 Па потера у Сења бијела.
0025 А кад био сред горе зелене,
0026 Мајке плачу, до Бога се чује,
0027 Краве ричу, гора се разлеже,
0028 Овце блеје, црној земљи тешко.
0029 То дочуо Наџаковић Муја,
0030 Па потера дијете Завиша,
0031 Састиже га сред горе зелене,
0032 Па је њега обранио љуто
0033 И бела је повратио плена.
0034 Глас допаде у гору сердару:
0035 „Зло ти вино, Јанковић Стојане,
0036 Зло ти вино, а горе ти било ─
0037 Рањен Талва под капију стиже
0038 И на њему рањени Завиша!”
0039 Ђипи Стојан на ноге јуначке,
0040 Па с’ удари руком по колену,
0041 Чисти скерлет пуче на колену,
0042 Па он оде двору бијеломе,
0043 Па беседи Јанковић Стојане:
0044 „Да мој брате, дијете Завиша,
0045 Мож’ ли мени ране приболети?”
0046 Ал’ беседи дијете Завиша:
0047 „Да мој брате, Јанковић-Стојане,
0048 Ја ћу теби ране приболети,
0049 Али Талва никад ни до века;
0050 На мени је до четрдест рана,
0051 А на Талви више и четири!”
0052 Стојан седе у слемена Талви,
0053 Па он оде Наџаковић-Муји,
0054 Извикује Наџаковић-Мују:
0055 „Изиђ’ прид двор, Наџаковић-Мујо,
0056 Изиђ прид двор да се огледамо
0057 Који ће нас бољи јунак бити!”
0058 Ал’ беседи Наџаковић Муја:
0059 „Ид’ одатле, Јанковић-Стојане,
0060 Да о тебе сабљу не скрнавим!”
0061 Беседи му Јанковић Стојане:
0062 „Изиђ’, курво, да се огледамо!”
0063 Изиоди Наџаковић Муја,
0064 Засукао руке до лаката,
0065 Голу сабљу из двора изнесе.
0066 Расрди се Јанквић Стојане,
0067 Трже сабљу, одсече му главу,
0068 Те освети браца рођенога.
