Стојанова женидба
Стојан си мајке говори:
„Ја слушај, стара мајчице,
ја ћу да идем, да идем
през Дунав Кара, бре, Влашке
за мене лику да нађем, 5
за мене младу невесту.“
Стојан си коњче оседла,
ногу у зенгиј’ метнало,
пуштило коњче зелено,
дигнало магле пра’ове, 10
близо крај Дунав стигнало.
Чуди се Стојан, маје се
како ће Дунав да мине.
Бутнао коњче зелено,
бели ми Дунав проплива, 15
отиде Стојан, отиде
през Дунав Кара, бре, Влашке,
у това село големо.
Оздол ми иде, бре, свадба,
Стојан ми стаде сас коњче 20
дорде ми свадба замину,
отиде свадба тегобна
у своји бели дворови.
Стојан ми коњче бутнао,
право на свадбу от’оди, 25
па то у двори улезе
па се од коњче не свали,
говори Стојан, говори:
„Чујте ме, ручни девери,
извед’те младу невесту 30
та младу да ју дарујем.“
Дочуше ручни девери,
изводе младу невесту.
Кога ју Стојан видео,
ћао од коњче да падне. 35
Чуди се Стојан, маје се
како ће створа да створи,
па то се у џеп, бре, маши,
извади благо незнано,
целу авлију засипа 40
Дорде девери да збират,
да збират благо незнано,
Стојан ми руку пружио
та млада да му пољуби,
он ју за руку уфати 45
па ју на коњче фрљио,
зелено коњче пуштио,
дигнало магле пра’ове,
близо крај Дунав стигнао.
Говори млада невеста: 50
„Ја ме од коњче, бре, свали
очите да си измијем
да теб’ се људи не смеју:
грубу невесту узео
през Дунав Кара, бре, Влашке.“ 55
Говори Стојан, говори:
„Не смем те младо, бре, скинем,
мен’ ће девери да стигну
па ће те младу, бре, узну,
а шта ћу јадан без тебе, 60
у Дунав да се удавим!
Ја слушај, млада невесто,
кога си Дунав минемо,
на путу чешма шарена,
там’ ћу те, љубе бре, скинем 65
очите да си измијеш
и бело лице опереш
да мен’ се људи не смеју:
грубу невесту узео
през Дунав Кара, бре, Влашке.“ 70
Стојан ми коњче бутнао,
бели ми Дунав проплива,
на путу чешма шарена,
он ју од коњче, бре, свали,
очите та си измила 75
и бело лице опрала,
па ју на коњче бацио,
пуштио коњче зелено,
дигнало магле пра’ове,
близо крај села стигнао 80
па си у двори улезе.
Кога га мајка видела,
говори стара мајчица:
„Ја слушај, сине Стојане,
млого је, сине, убава, 85
ал’ не знам да л’ је паметна,
сас младу да се допиташ:
шта је но брзо од коња,
од коња и од сокола;
шта је по слатко од меда, 90
од меда и од шербета;
шта је по мило од мајке,
од мајке и од башта си.
А њему млада говори:
„Ја слушај, млади Стојане: 95
ум си је по брз од коња,
од коња и од сокола;
шићер по сладак од меда,
од меда и од шербета;
драго по мило од мајке, 100
од мајке и од башта си.
Кога му мајка дочула,
говори стара мајчица:
„Узни ју, сине Стојане,
млого је, сине убава, 105
убава мома, паметна,
та живот да си прокараш."
