Старо доба
Старо доба Писац: Ђура Јакшић |
песма је написана 1857. године[1]; текст се овде наводи према Живановић (1931)[2] |
- Старо доба
Ој, да ми је ножа пламенога кова,
Да прожежем мајку паклених синова,
Што црвиће рађа, орловиће дави,
У утроби земље да се закрвави...
Ој, времена мајко! Страховита жено!
Та где ти је старо време разнесено?
Зар нам један часак не мореш изнети?
А ево ти за њег' један живот клети!
Покажи ми само оно доба старо,
За час бих се, јунак, у њему одмар'о,
К'о што ми се деди одмараху седи...
Разастрта стоји пули-рисовина,
Њима робље служи најбољега вина;
Ређаху се редом пунани кондири,
Док из ока живи огањ не провири,
А на срце нешто — старог доба — пане...
Пуцају панцира жице усијане,
Намрди се чело — помрачено небо,
Под мрким се небом тресак усколеб'о.
У оку су гнева страховите луче,
Јоште који часак... гром ће да захуче!...
Ено, златан кондир по праху се ваља,
А десна се маша... бриткијех сабаља...
Већ до неба горе прах и јека руши,
Побегло је сунце, да се не угуши!...
— Оно ј' време било! Оно војска врла!
Хај, проклета мајка што их је сатрла!
— Ено, напред скаче детић, соко сиви!
Цео окô виче: »Да га Бог поживи!«
Први пут у веку на борбу излеће,
Ма, к'о станац камен, посрнути неће!
Једва, млађан, чека онај часак клети,
Када ће се борба крвава зачети.
Гојен ђого напред стреловито жури,
А са њега зној и бела пена цури...
Јунаку се чини да је љиљан пена,
А јуначка крвца — ружица румена,
Па је рад са њоме накитит' се чисто,
Не би ли у војсци још и већма блист'о!
К'о да гледам редом срцем и погледом:
Комади по земљи скрханих мачева,
Скупоцено рухо — крвца их одева...
Тамо мртвог коња грли мека трава,
А на њему месо још се заиграва;
Онде витез славан куне дане клете,
Кад на борби слабо обори га дете;
Диг'о би се снова, ал' не може више —
На његово место млад се детић диже...
Силна му се војска и чуди и диви —
Цео окô виче: »Да га Бог поживи!«
Већ се дома враћа победитељ млади,
Зелен шимшир њему бело чело хлади,
Већ — о, силан Боже, да вељих милина!
Најсрећнија мајка грли свога сина!...
— Ал' збогом, витези, соколови моји!
Преда мноме сасвим друго време стоји...
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Ђура Јакшић, умро 1878, пре 146 година.
|