СТАРОЈ ГОДИНИ
Оседела старице, годино стара,
Ето ти с’ пред кроком хладан гроб отвара
Изнемогла, седа, скоро ћеш умрети —
Прошлост ће на бритком мачу те однети.
И ка’ мален атом безбројних времена
Згазиће те мртву, хладна стопа њена,
И нестаћеш, само уздисања многа
Спомене ће дизат’ царовања твога.
Многи ће у клетви да на тебе жале,
На супрот онима који те усхвале;
Јер их твоја бесна хладнокрвност смота
У одсудној битци — у борби живота.
Очајнике многе отргла си благу
Из слабих мишица црпећи им снагу,
И када им мучки сву срчаност узе
Бацала си на њих уздахе и сузе.
И духове тол’ке у ропству си гл’ала
Докле си на подлост тако лепо сјала;
И крхајућ’ осе слободнога рада
Побила си чеда најлепшега нада.
И најдражу срећу, што богови деле,
Злокоби су твоје куд камо однеле.
Те ј’ пуштала мирис најлепшега цвета
Чак у ниском праху презренога света.
Па за грехе такве, нек’ ти није жао,
Грешницу бих ја те анатемисао,
Ал’ суровост таква мени није дана
Да још зледим боле самртничких рана.
Збогом, дакле, бако! нек’ те прати круту
Наше опроштење на далеком путу.
Збогом! — утешиће с’ многа душа бона
На сурвини твога раздробљена трона.
