Старост (Шапчанин)

Старост  (1868)  Писац: Милорад Поповић Шапчанин

На врхунцу плаветноме
Још се светли, још је вид;
Међ гранама позлаћеним
Румени се трошан зид.

На крстићу од железа
Појац славуј седи сам —
Хај, та то је црква мала
Напуштени стари храм.

По сребрној маховини
Дремљив бршљан, вечит хлад;
Хај и онда још је снев’о,
Када бејах деран млад.

Вес’о, сретан, лак ка’ тица,
Певах Богу — детињ глас.
Бурне дане пораз хитн’о:
Успомена — седа влас.

Ено звонце смерно бије
Исто ’нако тин, тин, тан!
»Здраво момче остарело«,
»Вечна памет!«... тин, тин, тан!

Падох ничке на колена,
Видех гробак — крајни дан —
У господа част и слава!
Звонце куца: тин, тин, тан.

Извор

1868. Вила. Година четврта, број 4, стр. 88-89.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Милорад Поповић Шапчанин, умро 1895, пре 129 година.