Старост (Милета Јакшић)
| ←Ноћ (2) | Старост Писац: Милета Јакшић |
Повратак једног безбрижног дана
Мога детињства — колика срећа!
Старост, у горак живот изгнана,
Њега се с болом и тугом сећа...
Потражио ме с пролетњим даром,
С птичјим цвркутом и росним цвећем —
Ја га загрлих с детињим жаром,
И притискох га к срцу горећем.
Он ме гледаше пун тихе сете
Кроз успомене... Ко̑ да тек слути
У болном старцу негдашње дете,
И око му се сузом замути —
Па кану тио кап горке росе,
Кад пође да се у вечност скрије,
На трнов венац седе ми косе —
И оде... он ме познао није.
Извор
уреди- Милета Јакшић: Песме, Матица Српска, Нови Сад, 1984, стр. 55
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Милета Јакшић, умро 1935, пре 89 година.
|