Старост

Старост Писац: Милан Ракић

I

У вечерњој магли пред нама се пружа
Пусто црно поље, и убого село;
Непомично на њивама жито зрело;
Зраком струји мирис дивљих белих ружа...

Ћути мрка шума борова у тами,
И природа цела ћути. Ноћ се хвата.
Нечујно пролећу задоцнела јата.
А ми, као двоје сирочади, сами,

У свежој тишини природе и ноћи
Осећамо јасно, са тугом и стравом,
Да у нашој души нема више моћи,
Да устрепти силно пред лепотом правом.

То долазе, драга, све ближе и ближе
Нечекани дани немоћи и беде,
Све се чежње гасе и све страсти бледе,
И ко неман старост пре времена стиже.

— Да, драга, старост пре времена стиже,
С поворком црном недуга у мана,
Не осећамо ни сласти ни гриже,
Ни свежи полет из младићких дана.

Сва нам је старо, све позната тема,
Нестала љубав спрам нових открића,
У души нашој више места нема
За нов утисак од ствари и бића.

И сва природа и њезина блага,
И све вештине што човеку годе,
Кроз душу нашу пролазе, без трага,
Ко тамне сенке преко мутне воде.

И тако редом, тако сваког часа,
Ми млади старци најновијег доба,
Падамо, рано изнурена раса
И умрећемо сасвим, јоше пре гроба...

II

Ја знам да мени Господ неће дати
Старост дубоку, нит̓ поред мене
Свечано проћи и људи и жене,
Златне ми свадбе сталожени свати.

Живот ће проћи ко тренутне пене,
Маћија некад а некада мати,
Напречац ће, у напону, да свене,
И шта је старост никад нећу знати.

А ја бих хтео да у старе дане
Поновим чедност младићку, и ране
Негдашње чежње при месецу бледу;

Да милујем, као некад, уз исте
Покрете чедне и нагоне чисте,
Старачком руком косу твоју седу...

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Милан Ракић, умро 1938, пре 86 година.