Стари свети Спиридон

Стари свети Спиридон Писац: Иво Ћипико

Стари свети Спиридон

Иза велике мисе, стари Жижица, братим светога сакрамента, не слуша звоно што навијешта подне, не крсти се нити се обазире на чељад што се разилази својим кућама, већ чека на вратима док изађе

млади парох из цркве, — чека га, а мале, упале очи сјаје се и изражаја су као да увијек нешто истражују, па не зна куд ће с њима; лице му је голо, а руком се држи за подвољак што га нигда не

брије. Дум Андрија, кад га опази, сјети се и пожури боље. Али свеједно, стари Жижица, клецајући у ходу, стиже га уза вањске камене стубе.

— Што ћеш? — окрене се прама њему са доксата парохијалне куће. — Знаш да сам уморан, а подне је, и пође у кућу.

— Само дви бесиде ! — рече стари одлучно и униђе за њим.

— Знам зашто си дошао, али узалуду ти је, одговори парох прије но ће ући у собу. — Како сам данас с олтара навијестио, онако ћу и учинити.

— Ма устрпи се, пустите ме рећи! — пресјече га стари Жижица.

—Ала, да! — навали парох нестрпљиво.

Било би боље ради мира у пуку. Кад ни друге, нека на отару остану оба кипа!

— Дакако! Онда би' ја био као и ви: био би' идолопоклоник. Да ти боље протумачуш: био би' незнабожац.

— Бог с вама, ча вам је?!... Зар ми не вирујемо у бога, ча смо за стари кип светога Спиридиуна?...

— Јесте... а, може бити да и нисте, јер не разумијете...

— А зач не разумимо?

— Пусти... сад немам времена да ти тумачим.

— Уто се јави службеница да је чорба на столу.

— Дакле, ча ћу рећи осталој браћи? — приупита Жижица и гледа у жупника својим малим очима, у којима једнако нешто сјаје.

— Реци им што си чуо! — одлучи се парох.

— Дакле, збиља уклонићете га с отара?...

— Уклонићу га и спалићу га... Нећу трпјети идолатрије, — закључи парох и униђе у собу.

— Спалићете нашега старога свеца...нашега завитника?! — повика за њим Жижица. А, нећете, побога! — настави сам собом, очито узбуђен, а устеже се да не рече што крупнијега, па журно изиђе из

куће.

У путу падне му на памет да пође ка Букалу. Нађе га гдје обједује, држи плитицу на коленима и залаже се.

— Спиро сједи! — вели му.

— Нека, грем од курата...

— Бија си ради онега... Па ча говори?

— Ча говори? Не би човик вирова..... Говори да ће га уклонити и спалити...

— Спалити?! престрави се Букало, остави плитицу и диже се.

Па препометне капу на косматој глави и навали је на лијево око.

— Ма ча је полудио?

— Је и горе, — јави се с кућних врата Жижице жена и настави: — Ди си? Ча не греш на објед? Ваља да те ишћем...

Изиђоше на улицу. Жижица у путу опази да га жена прати и окрене се према њој.

— 'Ајде ти дома, ја ћу доћи!... Ово су наши, мушки посли!

— Како сте сви вредни! . . Биће како он хтеде, одврати она с увјерењем и поврати се.

Насами приупита Букало Жижицу; није чисто вјеровао.

— Ча, мисли спалити баш нашега светога Спиридиуна?

— Његов кип...

— То је ка и њега...

— А ставиће на отар нови кип... Онега, боже ми прости, ча су га нарешили ка да је невистица.

— Е, ма реци право, — прихвати живо Жижица и устави се насред пута, — може ли, брате, опепт нови метнит се с оним нашим старим?...Они стари наш кип, видија си га, а? Глава му је пригнута ка да

се увик моли богу за нас: прави старовирски светац, чудотворац, брани нам род маслине од болести ушенка и од сваког зла, ка прави завитник... па сад с њим у крај . .

— Па да би зач! — опази Букало.

— Побога, да је остарија?!

— Ка да неће и он остарити... Ма ча би он река, кад остари, да га погирају из парокије?. .

— Увреди би се...

— А нећеш да се светац увреди... Умешће нас... Да, биће рода од маслине ка досад! — и насмија се шрезриво. — Ма моја душа ванка тега... Учинићу ча будем могао.

— Ваља, — потврди Букало.

И махом кренуше по селу да својим једномишљеницима јаве што је парох наумио да учини са старим кипом светога Спиридиуна.

... По подне, иза благослова, пред црквом дочека мали пук свога пароха, окупи се око њега и препријечи му пут.

— Нека стоји ди је и бија! — вели Јале.

— Ди му се и пристоји! — надода Зубатац.

— И у паклу се старији познају, а ди неће међу божјим свецима, — огласи се између женскадије Жижице жена, и чека да види што ће се догодити.

Млади парох дум Андрија, мален, с наочарима, врти се и надиже између гомиле народа. Не боји се; зна да његови жупљани добре су овчице: прогаламиће, па ће се и умирит. И окрене се прама јачим

домаћинима, који су, како се њему чини, приступачнији разлогу.

— Људи божји, — вели им благо, — ја сам ваш пастир, а овако нећемо ништа учинити, но изаберите два човјека нека дођу к мени, па ћемо се лијепо поразговарати, да се нађе свему разлога. — Тако

им говори, а гледа да се мимо народ провуче.

— Добро, нека, ма одмах! — јаве се неки из народа.

— Нека гре Жижица и Букало! — предложи Јаче.

— Нека иду! — прихвати већина их.

У парохијалној кући парох понуди своје пратиоце да сједну, а он се смјести до прозора. Часом погледа у њих а часом напоље, и сјети се па нареди службеници да људима вино донесе.

Гледајући кроз прозор у залазак сунца и на морску пучину ускога затона, у чијем се мору љуљушкају бродице и огледају сеоске куће, некако умекша се и науми да подучи ону двојицу у коју сврху

црква ставља кипове на отар и поштује их. Одмакне се од прозора, узе столицу и сједе сучелице према њима.

Почне да их упућује, а сунце се, док он говори, одбљескује на прозорима и расипље по цијелој соби и титра на зиду прама њима. Жижица загледа се у под, у једну пругу сунца, и причиња се да

слуша и разумије, а Букало пуши лулицу — он пуши на кратки камиш, па би рекао да му дим избија из дуге коврчасте браде, — а образи обрасли су му смеђом длаком све до самих избочитих јагодица.

— Биће како ви говорите, — прекиде пароха изненада Жижица, — ма ми нећемо пустити нашега старога свеца. — И, уозбиљивши се, смишљено надода: Да би' ја и хтија, неће мали пук!...

— Али, човјече, дај се разлогу! Нико вам не креће у свеца...

— Онда ча је било и потриба метнит другога на његово пристоље? — набаци своју Букало и извади из уста лулицу.

Парох устрпљиво чека и хоће да опет прихвати ријеч, но Жижица је све жешћи:

— Право ћу вам рећи, ја вам се чудим... Ви, наш пастир, па.... — и умукне, крене главом на страну, а без бркова обријано му лице уобличи се у пркошљиви дјетињи изражај. До часа настави блаже:—

Ви сами знате пивали сте му жиће, који је оно стари чудотворац...

— Светац старе вире, — помогне му Букало.

— Наш човек, родио се на чкољу ка и ми...

— И бија од тежачке руке.

— То је све истина, — потврди дум Андре. Ма није они стари кип прави свети Спиридион... Оно је само...

— Да ча је они ваш млади? — расрди се Жижица.

— Они му ни достојан бит ни слуга!... 'Ајмо ћа! Оба се узрујаше и дигоше са столшде. Диже се и жупник.

— Пијте! — мири их, и точи вино у чаше.

— Нека! — одговоре они у један глас, а и не гледају на чаше.

Дум Андрији чисто је жао што их не може да разувјери и на своју предобије. Да је знао да ће до овога доћи, не би био ни наручио нови кип —наручио га је с разлога што је стари био већ оштећен и

неприкладан за нови отар.

— Дакле, што ћемо? — упита их, нашавши се у, неприлици.

— Нека остане како је и било! — једва дочекаше њих обојица.

— То није могуће, — рече као за се жупник. Па, предомисливши се, нечему се сјети. — Ето — вели, — наћ' ћемо мјесто и за стари кип: поставићемо га у нову црквицу на гробљу. Ма, напијте се,

људи! — понуди их.

Жижица и Букало погледају се, и испије сваки своју чашу цијелога.

— Хе, нека остану оба на отару! — не попушта Жижица, и отаре руком уста.

— Добро говори... Нека остану оба...

— То не допуштам! — плане дум Андрија. — Напокон, ко сте ви?... У настају недјељу, по подне иза благослова, однијеће се кип на гробље... А ако се будете бунили, знам коме ћу се обратити...

Умириће вас они...

Дум Андрија потражи свој штап и, не обазирући се на њих, изиђе нагло из куће.

У настајну недјељу, пред заход сунца, литија суче се из цркве. Цијело село сакупило се да што достојније испрати кип старога свеца. Жижица и Букало договорно подигоше домаћине.

— Кад није могуће друкчије, бар да га достојно испратимо! — вели Жшкица на кога наљезе, у бризи, журећи се преко села.

Парох се није надао толикој навали ни слави, а нашао се неприправан, не зна што би радио, па се прилагоди вољи народа. А да га не упиташе, искушпие се сви братими светога сакрамента, у бијелим

туникама, са кукуљицом на глави; школа кармелитана, у смеђим туникама; школа срца Исусова, са црвеним пасом, и школа сестрица Блажене госпе.

Четири јака и згодна младића, поносити, носе свети кип. Муче се да га равно носе, но низбрдица је, па светац клима при свакоме корачају. Жижица, Букало, Јале и остали, све постарији људи, иду

одмах иза кипа и у вас глас пјевају пјесму светога Спиридиона. Већ је крст сишао на шири пут уздуж морскога затона што на гробље води; дјеца пријечцем истрчаше испред њега, нагањају се, буче.

Литија иде полагано, наизмјенце народ се моли и пјева, а пламен воштаница час дрхти а час се потаји у свијетломе ваздуху. Жижица испод ока гледа на окићене прозоре, гази по очишћену путу гдје

литија ступа, па му срце расте, весели се што га је мали пук послушао и све то учшшо на част своме староме зачетнику. Рибари чак и мреже што се сушијаху сакупише, нека нијесу на догледу

побожноме народу. А вријеме је угодило, тишина је као у тлеху; у дугоме затону море се тек повија, бродице се лагано љуљају, а пучина дршће у сјају сунца што се одбљескује на прозорима уз море

поређаних кућа. Литија се напријед креће и оставља за собом воњ воштаница и задах старих туника, а прати је оштри воњ морске осеке и сува жала. Па полагано приступа на рат што дубоко у море

задире, гдје је сеоско гробље, о чије се зидове за олује валови, пјенушећи се, разбијају; вјетар свија мрке самце чемпресе и криче галебови, — а сада око хриди тугаљиво валићи кроче.

Свети кип младићи положише на отар, а док га смјестише, навали чељад да му ноге цјелива. Између првих приступи Жижица и скрушено се поклони, попостане часом, па гледа у кип. У полусјени чини

му се да је свечево лице млађе и умиљатије, и жао му је што одсле бар сваке недјеље неће моћи поклонити му се, и још скрушеније приступи и, учинивши прије језиком криж на плочи пред олтаром,

пољуби га у обје руке и ноге. Па се онда обрати дум—Андрији и каже му:

— Купићу кандиоце и даваћу уље, нека жижак сваке недјеље гори пред свечевим кипом!

Већ се сутон хвата и свијет се с гробља разилази. Жижица, Букало и Јале враћају се са осталима. На раскршћу позове Жижица своје друштво к себи у кућу да се поразговори и напије, — позове и ону

четворицу младића што носијаху свеца. Пије се вино и спомињу се чудеса светога Спиридиона до касно у ноћ. Најпослије друштво се разиђе. Напољу младићи осјетише свјежину и вино их поджига,

младост носи, не могу да одоле вољи а да испред дјевојачких кућа не запјевају, а мјесечина их помаже да им у прозоре гледају и цвијеће краду.

— Ноћ је од љубави, — рече један од младића кад су к мору сишли.

— Немој да те Жижица чује! Он се данас посветио, — нашали се други.

— Пусти!.. . Зар је бија онаки док је млад бија... Је, худобе! — одврати први. — Сад се је покорио, кад га јур живот не служи. Нима ти га до љубави! — и, гледајући подуже у море расвјетљено

мјесечином, рече као да себи говори: — Ча је корист тајит: младост је ка створена за љубав!

— А Жижица, свлачећи се, богу се моли. Па кад до њега доприје пјесма оних кичељивих младића што свети кип носијаху, пуна милиња и чежње за дјевојачким животом, слушајући:

Блажена постеља на којој почиваш

и били ланцуни с кима се покриваш!

вели жени:

— Видиш каки су, па да нас свети Спиридун неће каштигат! Ни ноћас не могу се уздржат!...

— Имају правицу, кад сте пустили покопат нашега старога свеца, — одговори жена, и уједљиво настави: — Ча ћете ви стари, младићи се веселе новому свецу ча је млад ка и наш побожни дум Андрија,

ча вам је данас липо оправија!...

— Мучи, жено, то су наши мушки посли! — прекиде сањив пошљедњу Здраво, Марија Жижица и утрне свијећу.

Напомене

• Приповетка је први пут објављена у листу "Српски књижевни гласник", књ. VIII, св. 8, Београд, 1903
• У књизи "Крај мора", М. Срп., књ. 4, Дубровник, 1911.

Извори

• Иво Ћипико: Целокупна дела, књига 1, страна 377-387 , Народна просвета, Београд.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Иво Ћипико, умро 1923, пре 101 година.