Старина Новак продава свога сина



5

Старина Новак продава свога сина

Вино пију три добра јунака
На Орјену високој планини:
Једно јесте Старина Новаче,
У друго је старац Радоване.
А треће је дијете Грујица:
Вино пију, разговара ју се.
Проговара Старина Новаче:
„Мили брате, стари Радоване
И мој сине, нејаки Грујица!
Љето прође, црна зима дође,
Ми немамо паре ни динара,
Да купимо за луле дувана,
А камо ли да зимимо зиму
Докле славни ђурђев данак дође
И порасте ђетелина трава
И по трави бијели јагањци.“
Ал' говори дијете Грујица:
„О мој бабо, Старина Новаче!
И ти стриче, Стари Радоване!
Ја бих вама ријеч бесједио,
Ако ћете мене послушати
(Ја сам лијеп кано и ђевојка):
Водите ме Сељаничком граду,
За ме траж'те пет стотин цекина,
Ако ћете изимити зиму
Докле славни ђурђев данак дође
И порасте ђетелина трава
И по трави бијели јагањци.“
Што је рек'о дијете Грујица,
Што је рек'о, то су учинили:
Поведоше дијете Грујицу,
Поведоше Сељаничком граду,
Изведоше дјете на продају,
За њег' траже пет стотин' цекина.
Ко могаше робље куповати,
Ко могаше, онај не стијаше:
Ко стијаше, онај не смијаше.
Отоле се они подигоше
И дођоше пред бијелу кулу,
Пред бијелу кулу Катрам-бега:
Виђела их була удовица
Са пенџера од бијеле куле,
Па овако њима бесједила:
„О бога вам, незнани јунаци!
Је ли вама ропче на продају?
Колико је за ропче цекина?“
Проговара Старина Новаче:
„Cрећа те је, було, послужила;
Ево ти је ропче на продају,
За ропче је пет стотин' цекина.“
Кад то чула китна була млада,
Потрчала кроз бијелу кулу,
Па узимље пет стотин' цекина,
Те их носи Старини Новаку:
Броји була злаћене цекине,
На Грујицу чешће погледује -
У броју се побројила млада:
За пет стотин' хиљаду је дала.
Оде була с Грујом на чардаке,
Оде Новак с братом уз планину.
Често була на пенџер излази,
Погледује на истоку сунце —
Једва чека китна була млада,
Да јој прије б'јели данак прође,
Данак прође, црна нојца дође.
Пође була с Грујом вечерати;
А када је по вечери било,
Дијете је чибук запалило,
Оде була простират' душека,
Па дозивље дијете Грујицу:
„О, Грујица, мили драгокупе!
Вријеме је у ложницу поћи.“
Она с Грујом у душеку пође.
Заспа Грујо кано јагње мало.
Ал' да видиш булу удовицу:
На Груја је руку наслонила,
А за тијем ноге преметнула,
Стаде јечат' и кожу растеват':
Грујо спава, ни абера нема.
Кад у јутро јутро освануло,
Жалосна се була устанула,
Па Грујици каву приправила
И оваку ријеч бесједила:
„О богати, мили драгокупе!
Што си тако сјетан невесео?
Ако ти је понестало пара,
Ево пара колико ти драго:
Ако си се лова ужелио,
Бад у јутру бијел данак свaнe,
Пролазиће сељанички Турци,
Иду Турци у лов у планину,
Па с Турцима хајде у планину.“
То Грујици врло мило било,
Кад у вече нојца омркнула,
Оде Грујо с булом вечерати;
По вечери у ложницу по'ше;
Ђаво њему не да мировати,
Поче љубит удовичко лице;
Пољуби је три-четири пута,
Да ко броји, и више би било.
Кад у јутро јутро освануло,
Освануло и сунце грануло,
Весела се була устанула
Па Грујици каву приправила.
У то доба сељанички Турци,
Иду Тирци у лов у планину;
Виђела их була удовица
Са пенџера од бијеле куле,
Па овако њима бесједила:
„Браћо моја, сељанички Турци!
Поведите мога драгокупа,
Поведите у лов у плаиину,
(Е се момче лова ужељело)
Али опет нека с вама дође.“
Кад су Турци булу разумјели,
Оваку су ријеч бесједили:
„Твоја ријеч биће извршена
Као (некад) твога господара.“
Сад да видиш булу удовицу:
Хитро Грују коња опремила.
Кад се Грујо коња добавио,
У њедра је напунио блага,
Па усједе својега ђогина
И с Турцима уз планину пође.
Кад дођоше у сред од планине,
Проговара дијете Грујица:
„О бога вам сељанички Турци!
Је ли тестир мало запјевати?“
Ал говоре сељанички Турци:
„Тестир ти је, дијете Грујица,
Тестир ти је зашто не би било?“
Кад запјева дијете Грујица,
Кад запјева танко иза гласа,
E би рек'о и би се заклео,
Да је б'јела из планине вила.
То зачуо Старина Новаче
И с њим братац, стари Радоване, -
По чувењу па га и познали, —
Јаворова кора испуцала,
И буково попадало лишће
Од њихове уке и весеља!
Ево ти их трком низ планину.
Кад виђеше сељанички Турци,
Кад виђеше Старину Новака
И с њим брата, Старца Радована:
Плећи даше, а бјежати сташе,
Утекоше сељаничком граду.
Кад дођоше пред бијелу кулу,
Пред бијелу кулу Катрам бега,
Виђела их була удовица
Са пенџера од бијеле куле,
Па им 'вако була бесједила:
„Богом браћо, сељанички Турци;
Ђе је мене мили драгокупе?“
Ал говоре сељанички Турци:
„О, ђаволе, китна було млада!
Купила си врага у ђавола, —
Купила си Груја у Новака,
Ено ти га приватио бабо.“

Датотека:Murat Sipan vinjeta.jpg



Референце уреди

Извор уреди

Српске народне пјесме из околине херцегновске и дубровачке, скупио и за штампу приредио Вељко Радојевић, Издање скупљaчeво Фресно, Кал. 1912., стр. 49-55.