5
Старац Јанковић избавља кћер Сењанина Ивана
Пије вино тридесет Сењана
Насрид Сења града каменога,
Међу њима Сењанин Иване
Вино служи, а не пије вина,
Месо сиче, а месо не јиде,
Нити пали луле ни духана,
Нит' бесиди људскога дивана.
Питало га тридесет Сењана:
»Капетане, од Сења Иване,
Која ти је цвилити невоља?
Али немаш готовине блага,
Али немаш дебелих волова?
Кажи право нако био здраво,
Што не пијеш вина црвенога,
Што не јидеш меса дебелога?«
Бесиди им Иван капетане:
»Ај дружино, драга браћо моја,
Ја имадем готовине блага,
А имадем дебелих волова,
А кад питаш, ја ћу право казат:
Ја посијах билицу пшеницу
У нашему пољу широкоме,
А Бог дао, дало лито руке,
Па родила билица пшеница;
Па покупи' мобу жетелица
Же пшеницу за недиљу дана.
Када дођох двору биеломе,
Кад у кули моја самохрана,
Самохрана моја Анђелија
Сузе рони, а таре јаглуку.
Ја упитах моје самохране:
Шта је, љубо, да од Бога надеш,
Шта га цвилис и сузе проливаш?
Проговара моја вјерна љуба:
Кад потриба, однесу те ђавли,
Када није, донесу те ђавли!
Дошли Турци с Огоре планине,
Сву дрзаву твоју заробили,
Билу су ти кулу заробили,
Однили ти из ризница благо,
Одвели ти Ружицу дивојку;
Јао мени до Бога милога!
Алали им небројено благо,
Лако ћеш ти задобити благо,
Ма Ружицу задобити не ћеш,
Јер ће Турци потурчит' Ружицу!
Док Иване ричи уграбио,
Одмах се је на ноге скочио,
Па улети у своје одаје,
Па облачи рухо племенито.
Па полети у подруме долње,
Па опрема дебела дорина,
А да није гори од ђогина.
На подруму опреми дорма,
И полети у високу кулу,
У џепове жежене цекине.
Па посиде биесног дорина,
Па је зечки поље приходио,
А горицу вучки и хајдучки,
Оде Иван у турске градове.
Хода Иван за годину дана,
У граду је конак учинио,
За вечеру дукат оставио,
Добар му је коњиц олошио,
Јер је добар тимар изгубио,
Поврати га двору биеломе.
Па га дође до биеле куле,
Тури коња у топле подруме,
А он иде кули уз мостове,
Па насипље небројено благо,
Па изведе малога вранчића,
Примаче га биљутици стини
И ободе низ то поље равно,
Да га не би сустигнуле виле.
Па је зечки поље приходио,
А горицу вучки и хајдучки,
Док је доша у турске градове.
Хода Иван за годину дана:
Руже нигди чути ни видити!
Добар му је вранац олошио,
Јер је добар тимар изгубио,
Поврати га двору биеломе.
Тури коња у топле подруме,
А излети кули уз мостове,
На с' облачи јуначко одиље,
Па полети у топле подруме,
Па.изведе малога малина,
Није гори од оног ђогина.
Па је зечки поље приходио,
А горицу вучки и хајдучки.
Хода Иван за годину дана:
Руже нигди чути ни видити!
Добар му је малин олошио,
Јер је добар тимар изгубио
Поврати га двору биелому.
Чет'ри коња у чет'ри године,
Сва чет'ри сам коња уморио,
Обаша сам шестдесет градова,
У свакоме конак учинио,
За вечеру дукат оставио,
Руже нигди чути ни видити!
Ја обаша све турске градове,
Само нисам града Варадина,
Око њега Огора планина,
На њој нема него двоја врата,
А имаде три'ест бандурица,
У свакој је тридесет Турака,
Што чувају града Варадина,
А на вратим Рајко харамбаша,
Туте Рајко тврде чува стразе.
Па како ћу хладна пити вина
И диванит људскога дивана,
Кад Ружице чути ни видити,
Потрошио небројено благо,
Сва четири. коња уморио?! «
Бесиди му старац Јанковица:
»Дех, Иване, хладна пиј ти вина
И дивани људскога дивана,
Лако ће се старац домислити;
Отић хоћу граду Варадину,
Довест ћу ти Ружицу дивојку!«
Одмах Иван поче пити вина,
Па бесиди старац Јанковића:
»Ако 'с ићи граду Варадину,
Свашто ради и криво се куни,
А како ћеш у Варадин ући.«
Ма се старац на ноге скочио,
Те му слуге скуте понесоше.
Оде старац двору биеломе,
Привали се на меке душеке,
Па је слугам старац бесидио:
»Тимари ми доброга коњица!«
Кад ујутро јутро освануло,
Али се је старац покајао,
Што је синоћ пијан бесидио,
Али воли усијати главу,
Нег' порећи јуначку бесиду!
Па га оде у своје одаје,
Он по турску облачи одиље,
А слуге му коња тимариле,
Доклен старац липо с' опремио
И насуо жеженога злата.
Па посиде дебела дорина,
Па га оде низ то поље равно.
Ал' се под њим доре помамио,
Не би река, да се је смамио;
Управ оде граду Варадину.
Кад је доша граду Варадину,
А на врата Рајка харамбаше,
Чека њега Рајко харамбаша,
Па овако њему бесидио:
»Овда пута нема Варадину!«
Бесиди му старац Јанковића:
»Еј, бора ти, Рајко харамбаша,
Ал ме не знаш, ал ме не познајеш
Та ја јесам од Гламоча града,
По имену гламочки Алија,
Поша јесам граду Варадину,
Не би' л’ штогод чете сакупио,
Да ја одем на влашке Котаре,
Не би' л’ штогод робља заробио
И однио небројена блага!«
Бесиди му Рајко харамбаша:
»Побратиме, гламочки Алија,
И ја с тобом у чету ћу ићи,
Не би' л’ и ја робља заробио! «
Отолен се старац подигао,
И њега је Рајко пропуштао,
Пропуштао граду Варадину
Оде Јанко у Варадин били.
И та њега мира намирила
Баш у оне крчмарице младе:
»Посестримо, крчмарице Јањо,
Би' ли мога ноћцу приноћити?«
Бесиди му крчмарица Јања:
»Побратиме, старац Јанковића,
Зашто не би ноћцу приноћио?!«
Ма јој Јанко лакрдију даје,
Да он није старац Јанковића,
Нег' да ј' оњ гламочки Алија.
Бесиди му крчмарица Јања:
»Кад те, Јанко, ја у главу знадем
И до сад си у механи био,
У механи хладна вина пио!«
Тада Јанко ричи бесидио:
»Посестримо, крчмарице Јањо,
Еј, кунем те Богом истинитим,
Немој мене одавати млада!«
Ал’ му Јања тврду виру даје,
Да га млада одавати не ће.
»Еј, бора ти, млада крчмарице,
Је ли овди Сењковића Ружа?«
Ал му Јања рици бесидила:
»Душо моја, старац Јанковића,
Еј била је Ружа Сењковића,
Била ј' Ружа чет'ри годинице,
Аи су Ружу припродали Турци
За онога краља московскога,
За Стевана сина јединога,
Ево има недиља данака,
А да су ми одводили Ружу! «
Проговара старац Јанковића:
»Душо моја, Јање крчмарице,
Како ћу ја Мосговији доћи?«
Даје њему свита и наука:
»Хајд' отолен, старац Јанковића,
Када дођес до воде Бистрице,
Ту ћеш наћи Јакшића Тодора
И његову танену галију.
Јаксић ти је мили побратиме,
Лако ће те Јакшић приводити
А и тебе и твога коњица.
Одма' 'ш доћи до земље Мосгове!«
Кад ујутро јутро освићало,
Одмах се је Јанко подигао,
Па посиде дебела дорина,
И ободе низ то поље равно.
Када дође до воде Бистрице,
Виче Јанко из грла биела,
Одмах виче Јакшића Тодора:
»Ну привези мене и коњица
Платит ћу ти парам готовином!«
У Јакшића поговора нема,
И он вози танену галију.
Кад познаде старца Јанковића,
Па се Јанком у руке хватио:
»Добро доша, мили побратиме!«
Бесиди му старац Јанковића:
»Побратиме, Јакшићу Тодоре,
Јесу л' овда свати пролазили
И провели Ружу Сењковића? «
Бесиди му Јакшићу Тодоре:
»Јесу, брате, свати проходили
И провели Ружу Сењковица! «
Кад привезе старца Јанковића,
Узе Јанко танену галију,
Па привеза Јакшића Тодора,
И привеза танену галију.
Па ободе низ то поље равно,
Управ оде краљу московскоме.
Ал га нитко угледао није,
Угледа га Ружа Сењковића,
У бостуну заливајућ цвиће.
А с њоме је Безија за'вица.
Када Ружа познала је Јанка,
Тада се је гро'том осминула.
Бесиди јој Безија дивојка:
»Еј, бора ти, Ружо Сењковића,
Ево има недиља данака,
Да си овди, Ружо, долазила,
Еј зубом се ниси осминула:
А што си се сада осминула?«
Ал јој Ружа лакрдију даје:
»Кад сам била на нашем Котару,
'Вако цвиће заливала нисам,
Нег' сребреним пером поливала!«
У то доба старац Јанковића.
Ма се скочи Ружа диевојка,
Па под Јанком коња ухватила,
Коња прима, за здравље се пита.
Проговара старац Јанковића:
»А гди ти је московскије краљу?«
Бесиди му Ружа Сењковића:
»Отишли су ка Ружици цркви,
Са Стеваном сином јединијем,
А да ће се Богу помолити,
А да мене хоће привинчати.«
Дочим Јанко ричи разумио,
Уђе Јанко у високу кулу,
Роби, носи, што му је и драго,
А прихвати Сењковића Ружу,
Па је баци за се на коњица,
А Безији ричи бесидио:
»Еј, бора ти, Безија дивојко,
Кажи своме остарјелом баби,
Да ја јесам старац Јанковића,
Да одвео Ружу Сењковића,
Да га не би хатор остануо
Нека иде мени на мегдане!«
Па ободе под собом дорина,
И ту га је Јанко находио,
Па га дође Јакшићу Тодору,
Баш гди га је Јанко приковао.
Онда њега Јанко одришио.
И привеза својега дорина,.
Маши с' Јанко у своје џепове,
Извади му триест маџарија:
»Ето, побро, Јакшићу Тодоре!«
Па га дође граду Варадину.
Када уђе у крсну механу,
Јанко се, је понапио вина,
И ободе дебела дорина,
А за њиме Сењковића Ружа,
Па га дође Рајки харамбаши.
Али се је Рајко оситио,
Па је Јанку ричи бесидио:
»Козо једна, старац Јанковића,
Сам ти овда пролазити не ћес!«
Одмах Јанко ћорду повадио,
А Рајко је своју повадио,
Потраше се на бриедке ћорде,
Бриедкиње обе изломише;
Ћапише се златним шестоперцем,
Шестоперца златна изломише;
Ћапише се копљем убојитим,
Убојита оба изломише;
Скочише се на траву рудину,
Ћапише се по плећи јуначке,
Гоњају се два биела сата,
Обама им мука додијала,
Оба јесу пином запинили.
А бесиди старац Јанковића:
»Еј, бора ти, Ружо Сењковића,
Ол’ помози мени, ол’ Турчину!«
Кад то чује Ружа Сењковића,
Докопа се уломак од ћорде,
Па га туче Рајка харамбашу,
На њем триест рана учинила,
Ал то Рајко хаје и не хаје.
Присиче му свитњак на чакширу,
Падоше му гаће низ колина,
Тада Јанко с њиме у ледину.
Додаде му Сењковића Ружа,
Додаде му уломак од ћорде,
Па замахну старац Јанковића,
Па Турчина био разпарао.
Сиђе Јанко, да ћ' се одморити
И хладна се вина понапити,
Служи вино Ружа диевојка.
Како коју чашу изпијао,
Све Ружица брке разтирала.
Кад се старац био одморио
И хладна се вина понапио,
Докопа се коња големога,
Па се баци коњу на рамена,
А Ружица посиде дорина.
Па га виче иза свега гласа:
»Хај'те, Турци, мени на мегдана!
Нудер види старца Јанковића,
Немој рећи, да сам преварио,
Нег' хајдете мени на мегдане!«
Турци леже кано и поклани.
Отолен се старац подигао,
Па га оде к Сењу каменоме
И одведе Ружицу дивојку.
Па је даде Сењанин Ивану,
Те овако Иван говорио:
»Душо драга, старац Јанковића,
Ево теби небројена блага,
Узми, Јанко. колико ти драго!
'И ево ти Ружица дивојка
За сестрића мален Маријана!«
