Станоја
| Станоја Писац: Борисав Станковић |
Цела га је чаршија и доња махала знала. Кад дође пазарни дан, узајми ма од кога два- три динара, па тргује ситнуријом препродајући је. Узајмљено врати, а „ћар“ попије.
Причају, а и он колико се пута хвали, како је био некад имућан: држао бакалницу, имао дућан, кућицу и једну сакату сестру. Али некако од кад се мој стриц оженио стрином, он се пропио, и мало по мало дућан напустио, кућу дао сестри, и почео да служи, док напослетку није дошао код стрица, не тражећи никакве плате до само хлеба, старог одела и преноћишта у штали.
Кад се напије, скупи сву стринину децу, а и мене, па нас води по шећерџијницама, купује нам шта хоћемо, онда нас пошље да одемо стрини и похвалимо јој се, а он пође позади нас, гледа, смешка се и пева своју омиљену песму:
Донеси вино, ракију,
Да пијем, да се опијем,
Дертови да си разбијем!
— Пој, пој — а сутра? — дочекала би га стрина срдито.
Он застане, наслони се на зид, па је гледа неким чудним погледом.
— А што? ти ли си ми дала?... Моје паре! — И, као у инат њој, седа на земљу, прекрсти ноге, баца капу, вади из појаса стакло ракије, пије из њега и продужава песму.
А кад је трезан, ради као црв. Што год му се нареди, он само ради и ћути. Понекад, кад му ми, деца, сувише досадимо дирајући га и витлајући се око њега, бацио би посао, разјурио би нас и онда отишао. Али ма ко да га наљути, чим би стрина приступила њему, метнула руке на раме и благим гласом замолила га:
— Станојо, што си љут? Немој. Ајде учини — то и то! — Одмах би узимао рад и радио као бесан.
Мој стриц беше прек човек. Његова реч била је у кући закон. Колико пута он туче стрину и гони је од куће. А нарочито кад се напије, онда, што кажу, у свет да се бежи. Сећам се једном: Дошао он кући пијан, ухватио стрину, завалио је испод себе и туче душмански. Ми се од страха сакрили по амбаровима. Станоја у том иза куће, у дворишту, цепаше дрва на дрвљанику. Док стрина ћуташе, ништа; али кад је стриц ухвати за косе и, обвив их око своје руке, отпоче да је вуче и дрмуса кô луд по кући, стрина тихо, угушено, писну; Станоја кад чу стринин писак, ослушну, да се увери да ли је заиста то њен, па брзо остави рад, баци секиру и упути се к њој у кућу.
— Не, Станојо! — викнусмо му ми из нашег склоништа.
— ’Ајд ви! — осече он на нас, а глас му дрхташе.
И уђе у собу, стаде између стрине и стрица. Овога ухвати за руку, те се стрина ослободи и утече. Он тада пусти руке стрицу, стаде преда њ, и отпоче га молити:
— Немој, газда, грехота је, немој — бранио је стрину. — Женска страна! ... — А стриц стао, згрануо се и сав се тресе од једа.
— Ти ли бре, псето?! — викну он гушећи се и дохвати штап те лупи Станоју по глави. Шикну крв. Станоја се поведе и, сав обливен крвљу изиђе, дође до бунара, испра главу, мету дуван на рану, те крв заста. И, метувши руке под појас, клатећи се, оде погнуте главе...
И ваљда зато стрина га је пазила. Свако вече, уз јело, давала му је по једну велику чашу вина. А увек стара одела и зими поњаве, да има чиме да се увија ноћу.
Једном се стрина разболе. Стриц беше на путу, те немаше нико да се брине о деци и кући. Тада Станоја узе све на себе. Чистио је кућу, намештао децу, облачио их и радио све послове по кући као нека жена. И кад би увече све спремио, децу намирио, успавао, онда би сео на праг од собе у којој лежаше стрина и целу би ноћ nробдио, чекајући да јој штогод не затреба. Ако случајно чује што од жена да јој треба какве понуде, одмах би отрчао и доносио. Једном узео па напунио појас и недра nоморанџама, лимуновима и другим воћем. Иде, смеје се; ми трчимо око њега тражећи му, он нас одбија:
— Хајд, хајд! није за вас!
Затим уђе стрини у собу и, не говорећи јој ни шта, све сручи пред њу.
Стрина се забезекнула, па га срдито гледа:
— Луд ли си? Шта ће ми то, а?...
Он ћути и чеше се по глави.
— Казуј, шта ће ми то? Где нађе паре? Нећу ти ово, нећу! — И поче да баца и гура од себе.
Он се сагао, па оно што она баци скупља и поново јој пружа.
— Једи, једи! — нуди је.
Стрина лута што он и онако нема, па још сада купује, троши; срдита и не гледа га.
— Нећу. Не гледаш себе! Докле ћеш...?
— Ако, ако... Док живим, дотле... Суђено је! ... — А глас му још више дрхти.
Шта ће? Да га не би сасвим одбила, стрина узме и нешто окуси. Он тада од силне радости истрчи у кујну, скаче, грли нас, децу, љуби и диже чак до таванице.
И за њена боловања ни капи пића не окуси. Али, чим се она придиже, оде и напи се као земља.
И стриц је пио. Беше, истина, богата кућа, изобилна свачим, али немаше слоге и љубави. Сирота стрина! Онако висока, црномањаста, сува; с црним крупним очима, дугачким, танким обрвама, малим и упијеним устима — беше и раденица кô кртица. Од ране зоре до мркла мрака она је била увек у послу. Колико би пута у пола ноћи дошла код нас, бежећи од пијана стрица, преспавала би ту, док се он истрезни, и увек пре сванућа враћала би се натраг, кући. Поче и поболевати онако „с ногу“, али јој нико не обраћаше пажње. Али једног дана паде у постељу, и не диже се више!
Беше јесење вече. Захладнело је. У кујни пламти велика ватра. Ми смо се, деца, начетили око ње, запретали босе ноге у пепео и печемо кукурузе на жару. У споредној соби лежаше стрина. Сигурно је била много болесна, јер моја мати и друге жене час по час излажаху и улажаху шапћући. Станоја, као увек, сео до врата њене собе, скупио се и ћути. Одједном се врата отворише и изиђе стриц.
— Иди! зове те — рече Станоји, а он седе на столичицу до ватре завалив главу у руке.
Станоја уђе, а врата за њим осташе отворена.
— Станојо! — чу се отуда изнемогао стринин слаб глас. — Скупљај памет, Станојо, мене неће бити више. Скупљај памет, јер ти немаш нигде никога. Сâм си. Немој да пијеш. Збогом и — опрости ми!
Погледах стрица, а њему се очи овлажиле, трепавице од надошлих суза поднадуле и брк му игра.
Сав зацењен, гушећи се, изиђе Станоја, и опет седе, сави се, у кут до врата. Загњурио космато лице у ручерде, па јеца. Сузе му иду низ руку.
Стриц га погледа мрко.
— Што плачеш? Ћут’! — осече се на њега, а нама махну руком да идемо спавати.
— Га-а-зда! ... — Чух Станојин туп глас.
Другог дана после тога закопали смо стрину.
Дани пролажаху. Станоја све више опадаше. А и стричева се кућа раскући. Станоја напусти стричеву кућу и иђаше од куће до куће по махали. Радио је, цепао дрва, клао, копао гробове, и све што год би му се наредило.
Лето, зима, њему је било све једно. У исцепаним чакширама, неким појасима и крпама од кошуље провођаше дане. Његова струља коса, сниско набрано чело, нос мали, уста дебела, испупчене јагодице, развијене вилице с густом и чекињастом брадом, све то беше подивљало, мутно и тужно. С тупим и учмалим изразом лица, раздрљеним и косматим грудима, погледом бесвесним и тужним, чињаше он на човека утисак снажан и некако одвратно тужан. Кад само пред ким стане, обори поглед и иште што, а глас му туп, млак и монотон, човеку долази да бежи од њега, само да га не гледа таквог. Ноћивао је код нас. Дали смо му један собичак. Колико му је пута моја мати давала спаваће одело, али он то одмах однесе, прода и попије.
После неколико година умре ми мати. Да бисмо њој гроб ископали, морали смо стринин раскопавати. Станоја је већ био ту и радо пристао да мојој матери копа гроб. Узе мотику и стаде преда ме:
— Миле, да идем?
— Иди, Станојо, али лепо да скупиш кости.
— Хоћу, хоћу!
— А знаш ли чији ћеш гроб да раскопаш.
— Не.
— Стринин.
— Нећу! — рече уплашено, пребледе и седе на земљу.
— Што?
— Нећу, нећу. — И одмахиваше рукама од себе сав дршћући.
— Како? Зар хоћеш други да копа гроб?
Он се диже.
Ја му изнесох мало ракије.
— Не, не, оку ми дај, оку! — И поче да узмиче.
— После, Станојо. Сада је ово доста. Опићеш се, па нећеш знати.
— Не, не! ... Оку, Миле, оку! ... Ох!
Изнесох му пуну оканицу. Узе стакло, погледа га наспрам сунца, продрмуса ракију, брк му се насмеши, па наже и испи до пола.
— Ах! — И стресе се. Затим узе мотику и оде.
После подне дадоше ми торбицу од чиста платна, те да одем на гробље, скупим у торбицу прах стринин, који ће се после опет препојати и метнути с материним сандуком у гроб.
Одох тамо. Још издалека спазих више стринина гроба гомилу избачене, црне земље, а по њој комађе од трулих дасака, крпе и парчад од земљосана одела и убуђале обуће. На ивици гроба стајаше испијено стакло ракије, а до њега мотика и Станојин исцепан минтан. Нагох се гробу, али се брзо устрашено тргох натраг.
На поду гроба беху поређани остаци стринини: глава, руке, ребра... А више њих, наслоњен на будак, сав умрљан земљом, натуштена чела, разбарушене, земљом посуте косе и голих, црних, косматих груди, стајаше Станоја и гледаше у стринине поређане кости.
Тргох се и погледах небу. Оно чисто и плаво. У даљини преко ограде зелене се баште и виноrpaди. У чистом и сувом ваздуху кликће шева и ластавица. Охрабрих се и опет погледах у гроб, а Станоја црном, умрљаном руком пређе преко очију. Одједном паде ничице костима.
— Като... зар ово ја теби, ја?...
— Станојо! — дрекнух уплашено.
— А? — Ђипи он и погледа ме страшно; али кад виде ко сам брзо се прибра, узе будак и отпоче да копа, шанув: — Ти си, Миле!
Ја му пружих торбицу.
— Ту да скупиш — рекох, а и мени глас дрхташе.
— Ако, сад! ... — поче он покорно. Па узе торбицу, саже се полако, прекрсти се, и као највећу светињу отпоче скупљати њен прах. Руке му дрхтаху, а понекад тек врцне суза низ умрљано му и земљом посуто лице.
— Што плачеш, море?
Он подиже главу. Погледа ме погледом у коме беше све: закопана љубав, проћердан живот и вечита туга за нечим.
После неколико година умро је. Причају да је пред саму смрт побегао из болнице, а чувари га нашли мртва на путу ка гробљу.
1898