Српско бродарство

Српско бродарство
Писац: Бранислав Нушић




Још почетком прошлога века доселио се стари Герман из Блаца, из Македоније, и отворио је на Сави хлебарску радљу, тамо где је доцније, 1853. године, назидана велика "ђумрукана" која и сад као таква служи. Један од синова његових, Јанаћко, био је, веле, необично окретан и бистар, те је и самом кнезу Милошу пао у очи и он га узео за момка, употребљујући га нарочито за куповину и препродају свиња. Из њега се разви трговац необична дара, те се, удружен са својим братом, нагло обогати. То је знаменита београдска банкарска фирма Браћа Германи, који су се са одласком кнез-Милошевим и сами одселили у Румунију, где и данас постоји фирма под тим именом.

Један од њих, баш тај Јанаћко који је поменут, био је и кнежевски зет. Он је узео за жену Симку, кћер господара Јеврема Обреновића. Господар Јеврем је имао две кћери, близнакиње, Јелку и Симку. Јелка се удала за земунског пивара Константина Хадију а Симка за Јанаћка Германа, банкара.

Браћа Германи су имали необично развијене трговинске везе, нарочито са Влашком и Турском. Они су довозили и со из Влашке а радили су и све остале послове. Извесно, та разгранатост трговине фурунџијиних синова и кнежевских зетова и мамила их је да граде сами своју Лађу која би пловила све до ушћа Дунава а по потреби се спуштала и Црним морем до Варне и Цариграда.

И, одиста, они почну јануара месеца 1840. Године градити једну такву морску лађу и то у Брзој Паланци, зато што су секли дрва из тамошњих шума. Доведени су нарочити мајстори из Цариграда који су градили лађу и радило се на њој две пуне зиме и једио лето. Једва је крајем марта 1842. године лађа довршена.

Лађа је била "брик" (са две катарке), имала је 16 шуха висине, 27 ширине и 72 шуха дужине. Могла је понети 300.000 ока. Но, што је најглавније, она је грађена тако да може, у случају потребе, Србији и као ратна лађа послужити те је одређено да би се на њој могло осамнаест топова сместити. То би, дакле, била прва српска убојна лађа, „добровољна трговачка флота“. Стога су браћа Германи и дали овој лађи име "Кнез Михаило", а сам кнез, под чијим ћe именом она по мору пловити, поклонио јој је српски барјак, под којим ћe пловити.

Десетог априла 1842. године извршено је свечано освећење лађе а затим је она "торжествено бачена" у Дунав, одакле је лагано спуштена у Галац где су јој купљена једрила, конопци и сав остали једик потребан једној лађи која ћe пловити морем.

Крајем априла 1842. године упловила је српска лађа под именом "Кнез Михаило" и под српским барјаком у Црно море.

"Новине српске", које бележе тај важан догађај, веле овако: "Ово, истина, није прва морска лађа која је од дрвета из српских шума начињена, али је она прва од нашег дрвета начињена која ћe са српским барјаком по мору путовати".

После браће Германа господар великога бродовља је код нас мајор Миша Анастасијевић. Његово бродовље било је намењено доњем Дунаву али је ипак једном, приликом велике воде, допловило и до Београда. Тај велики догађај у историји српскога бродарства десио се 25. априла 1850. године. Тадање "Новине српске" овако описују сам догађај: "Као чудо невиђено јавише се овде под Београдом трговачки бродови (галије) г. мајора Мише Анастасијевића.

Дојако нису око нас пловили, будући да им је пут тек доњим Дунавом и морем, но улучивши овом приликом велику воду, дођоше са развијеним ветрилима и заставама народним и под нашу варош. Желео је г. мајор Миша Анастасијевић да се овај случај као неки спомен пристојно прослави, зато и даде три највећа брода на средину Саве упоред извести, на њима народне заставе развити, ладовите шаторе разапети те и зготовивши господску ужину, позвао је на ову многочислене госте од грађанства нашега свакога реда и чина".

Разуме се да је било здравица а сам је домаћин мајор Миша том приликом повео коло "у које тешко да је који од гостију пропустио ухватити се и спомена ради на "србском броду поиграти".

Иако су ово први наговештаји бродарства у нас, ипак се као најважнији датум има сматрати 15. Јул 1861. године. Тада је држава, после дугих премишљања, одлучила да купи један пароброд и четири шлепа. То је онај наш "Делиград" којим смо се ми, у своје доба, толико поносили.


ИзвориУреди

  • Бранислав Нушић, Из полупрошлости,1935.,Београд.