Српске школе 1718–1739 1.1
| СРПСКЕ ШКОЛЕ 1718–1739 Писац: Радослав Грујић |
>>→ |
(1718–1726 год.)
Увод. — Историјски подаци уверавају нас, да је и до овога периода у Српском народу, како под турском, тако и под аустријском влашћу, било основних школа, и ако у најпримитивнијем облику. Те школе постојале су, по узору грчком, у епископским резиденцијама, манастирима и при парохијским црквама. Тако знамо за школе у Пећи, Ваљеву, Београду, Карловцима, Будиму и. т. д., те по многим манастирима и парохијским домовима онога доба. Ваља о томе разгледати исказе свештеника, о школовању своме, у извештајима митрополитских егзараха, у четвртој деценији осамнаестога века, који су делимично објављени у Гласнику Срп. Учен. Друштва књига LVI. и Споменику XLII Срп. Краљ. Академије, а делимично налазе се још необјављени у Митрополитско—Патријарашком Архиву у Срем. Карловцима.
Учитељи тих школа беху махом калуђери и мирски свештеници. Тек од сеобе Српскога Народа под патријархом Арсенијем III. Црнојевићем, сретамо се с понеким подацима и о учитељима световњацима. Но и ови учитељи потпадаху под јуриздикцију црквену; они су махом обављали дужности црквењака и појача, у дотичном месту, где их за такове, обично у првом реду и наимаху, те већином касније постајаху ђакони и презвитери.
У она тешка времена, није се могло много ни мислити на ширење просвете у шире слојеве народа. Изузетак је био, ако је ко ишао у школу, а није мислио свештеником постати. А ти изузеци догађаху се само у већим трговачким местима, као што беху Будим, Београд и т. д. Тако угледан Будимац хаџи-Јован Дамњановић, у писму своме, од 24. маја 1733. год., будимској српској општини, тада најугледнијој и најинтелигентнијој у целом српству, овако вели: „Прежде овде учио є Пахомиє игумен само српъски, паки отъ нєго има нєгови ученика: владике, протопопа, свештеника, а и господара трьговаца изашло.“ — Нема сумње, да ово значи, да је главна сврха ондашњих српских школа била само у томе, да спреми Србима вишу и нижу јерархију, — кад се као ништа необично сматра што је и неколико трговаца изашло из тих школа, — и то још у најинтелигентнијој тада српској општини.
Дакле, — школама се ишло тада само за тим, да се задовољи насушна потреба у црквено-богослужбеном погледу; требало је само, да ученик научи читати дотичне потребне му богослужбене књиге и по могућности извежба се у преписивању истих. То ето беше скромни идеал тадашњих наших школа; али се у пракси далеко заостајало и од тог тако скромног идеала: — обично је било, да је ученик излазио из такове школе, која је и по 15 година умела трајати, а да није знао нити правилно и лако читати, нити писати.
Све је то било, као што већ споменух, по узору грчком. — Овде ћу да оправдам тај свој навод.
У Грчкој, односно по целој Цариградској Патријаршији, која је и у свему другом служила тада за пример нама, — као што прича један ауторитетан писац грчки из првих година XVIIIог века (1714 г.), Александар Еладије, — постојале су у то доба, већ одавно, основане основне т. зв. „κοινά σχολεία“ или „scholae triviales“. Те школе бивале су при епископским, манастирским и парохијским црквама; учитељи бејаху калуђери и свештеници, па су често и сам храм употребљавали за школу; — но нашао се и у њих већ тада по који световњак учитељ. Сврха тих школа беше: научити читати и писати, те извежбати ученике у читању Дамаскинова Октоиха, Псалтира Давидова, Дела и Посланица Апостолских, Триода и Часловца, с петокњижјем и пророчким књигама. Уз то још предавала се ученицима и основна аритметика и изучавало појање. Деца су остајала у школи по цео дан, а школовање је трајало 5 и више година.
Престрога дисциплина владала је у тим школама; прут је играо велику улогу и над дечјом забавом, те по речима поменутога Еладија: „деца бегаху из школе кући, као да су из тамнице пуштена (tanquam ex carcere liberati).“ Духовне власти плаћале су редовне посебне учитеље, и то врло слабо, а приватне учитеље свештенике — плаћаху сама деца по погодби. — Сви ти учитељи беху врло слаби знаоци свога посла, те су и ове грчке школе далеко заостајале и од најскромнијег идеала свога.
Таково ето беше стање нижих школа код Грка, а скоро исто таково беше и стање српских школа у почетку XVIII-ог века, као што ћемо се из даљег разматрања јасно уверити. — Нигде не беше праве систематске поуке, нигде добрих учитеља! Но ипак из познатих нам историјских података у паралели, изгледа нам, да су српске основне школе тога периода показивале знатно бољи успех од грчких. На име: незнање грчког парохијског свештенства беше таково, да од 1000 свештеника, једва ако је 10 могло само бар име своје потписати — а сви ти свештеници регрутовани су махом из поменутих тривиалних школа — док је код нас врло редак био свештеник, који бар имена свога не би знао како тако потписати.
Поред осталог, нема сумње, да је и та околност, — коју је свакако бистри ум митрополита Мојсија морао запазити, — утицала, да се наши митрополити почеше обраћати баш у то доба напредној Русији и оданде тражити учитеље, који ће извести реорганизацију српских основних школа, те завести и уредити нове средње школе (гимназије). На ту идеју дошао је први митрополит београдски Мојсије Петровић и приступио је одмах делу, већ после три месеца, иза склопљеног мира у Пожаревцу, — по чијим чланцима територија његове митрополије потпаде под власт аустријског ћесара.
О овоме даље опширније: а сад да пређемо на систематски преглед стања српских основних школа у Београдској и Карловачкој Митрополији до доласка Максима Суворова, — утемељача руско-словенских школа у народу нашем!