Српске школе 1718–1739 0

СРПСКЕ ШКОЛЕ 1718–1739
Писац: Радослав Грујић

Период у аустријске владавине у Србији, у првој половини осамнаестога века (1718—1739 г.), од великог је значаја у историји српске цркве и народа. Но није томе узрок какав реформаторски рад аустријских власти у корист подвлаштеног јој Српског Народа и његове цркве; јер Аустрија не само да није мислила о томе, него се напротив свим силама старала да омете све племените намере и покушаје великих српских јерараха онога доба, као и осталих народних првака, на препорођају Српскога Народа у културно-просветном смислу. Белег важности овом периоду даде онај промишљени, енергични и родољубиви рад митрополита српских: Мојсија Петровића и Вићентија Јовановића, с осталим представницима народа нашег, на реорганизацији целокупног дотадашњег живота народног!

С Пожаревачким Миром 1718. г. потпао је под аустријску власт и сав северни и северо-источни део данашње Србије. У црквено-административном погледу беше тај део подељен на Митрополију Београдску и Епископију Ваљевску. Митрополит београдски Мојсије Петровић постаде самосталним архиепископом Србије и новоосвојеног Темишварског Баната. Он, а беше то човек чврста карактера и ванредних дипломатских способности, ступи одмах у врло блиску заједницу с архиепископом и митрополитом карловачким Вићентијем Поповићем, човеком слаба духа и оронула здравља, — у намери, да се заједничким сложним радом лакше одупру опасној сили аустријске политике са Српским Народом, те да у случају смрти оболелога Поповића спреми терен и за формално сједињење ових двеју српских архиепископија.

Што је митрополит Мојсије наумио то је и извео; јер кад се, после смрти митрополита карловачког Вићентија састадоше представници Српскога Народа 1726. г. у Карловцима на сабору, да бирају себи новога митрополита — акламацијом извикаше Мојсија Петровића, архиепископа и митрополита београдског и за свога митрополита и архиепископа. Аустријска власт употребила је све силе, да омете ово сједињење, — али се сва та сила разби о чврсту вољу и будну националну свест српских првака онога доба. Тако постаде сад само једна архиепископија за сав српски православни народ под аустријском владом.

Архиепископија та одржа се чврсто и после смрти Мојсија Петровића, јер народни представници на сабору изабраше опет једногласно за београдско-карловачког митрополита и архиепископа Вићентија Јовановића, до тада епископа арадског и некадањег генералног егзарха Мојсијева. А Вићентије је, као београдско-карловачки митрополит, управљао српском црквом и народом, под аустријском влашћу, све до своје смрти (1737 г.).

Наскоро после смрти Вићентијеве дошао је у Београд, као бегунац, патријарах пећски Арсеније IV. Јовановић-Шакабенда и вољом народа и епископа српских преузе управу српском црквом и народом у Београдско-Карловачкој Митрополији. Но управа његова у Београду и Србији беше кратка века, јер Аустрија Београдским Миром 1739. год. изгуби све што је дотле у Србији поседовала, те јужна граница између ње и Турске постаде Дунав и Сава.

Такова је ето била у најкраћим цртама спољашња историја сједињене Београдско-Карловачке Митрополије. Али је много важнија унутрашња историја њена.

На свим гранама религиозног и културно-просветног живота народа свога покренуо је митрополит Мојсије живљи рад, отпочео реформу у добро смишљеном правцу и напредном духу; а последице тога рада стекоше сталну вредност, те се доста тога и до данас сачувало — уз извесне модификације. И митрополит Вићентије Јовановић, који се као многогодишњи егзарх Мојсијев, упознао са свима племенитим намерама његовим и усвојио, те и још боље развио, систем његова рада, — прегао је свом душом својом и средствима, која му на расположењу беху, да уреди и доведе у правилан ток цео организам живота народног. Патријарах Арсеније IV., као архиепископ и митриполит београдски, за оно кратко, а уз то још ратно доба, није ни имао кад, да развије свој рад на том пољу; а даљи његов рад, као архиепископа карловачког, не спада у оквир нашега предмета...

Остављамо овом приликом на страну и сав рад прве двојице великих јерараха српских на пољу црквено-административнога, религиозно-моралнога и у опште политичко-социјалног живота повереног им народа, — те ћемо се ограничити само на онај врло важан део њиховога родољубивога рада, који је створио, слободно можемо рећи, епоху у историји српских школа.

Да бих овај рад њихов прегледније приказати могао, делим овај рад на три дела, с обзиром на три периода у епоси овој.

Први део обухвата оно време (1718.—1726. г. и д.) у школском животу онога доба, у коме су српске школе имале карактер искључиво српско-словенски и још се у сасвим примитивном стању налазиле.

Други део обухвата време рада (1726—1731. г.) руског учитеља Максима Суворова и носи на себи обележје руско-словенских школа тривиалнога правца. — У овоме периоду опажају се и почеци средњих словенских и словенско-латинских школа.

Трећи део приказује уређење и рад новооснованих и виших, или боље средњих латинско-словенских школа (1731—1737 г.), које су успеле да изведу само један циклус. — У закључку привешћу, у кратким цртама, даљу судбину тих школа, у најближем периоду иза ове епохе.

Ваља ми још напоменути, да у првом периоду доводим карактер наших школа у генетичку свезу с грчким школама по Турској Царевини тога доба, те у засебном одељку расправљам и о грчкој школи тога времена у нашем народу под аустро-угарском влашћу.

Поред нешто познатих података, служио сам се при изради овога рада махом архивским изворима, те ћу знатан део те важне и интересантне грађе, за историју наших школа у то доба, штампати у „Споменику Срп. Акад. Наука“. — Све те архивске списе нашао сам међу актима Митрополитско-Патријаршког Архива у Срем. Карловцима — у одељку неексибираних списа.