Срећа и људи/8

ОСМА ПОЈАВА

ОСМА ПОЈАВА

ЗОРКА и ЕВИЦА

ЗОРКА (брзо): Добро јутро, слатка! (љубе се). А где си пошла?
ЕВИЦА: Право к теби. (Узме је за руку). Прво кажи велика драгичка.
ЗОРКА: Највећа.
ЕВИЦА: А знаш ли ти с киме имаш срећу да говориш?
ЗОРКА: Са госпођицом Евицом, која воли поручика Милисава, и који њу воли, и који ће двоје бити најлепши пар људи на свету. Ето!
ЕВИЦА: То ћемо тек да видимо.
ЗОРКА: Е, да! А молим, госпођице, куда ћете тако високо?
ЕВИЦА: Врло високо. Само једна реч: сто хиљада динара!
ЗОРКА: Шта?!
ЕВИЦА: Сто хиљада динара, још, ако хоћете, у злату.
ЗОРКА: Ама шта је с тим?
ЕВИЦА: Ето то: наша маленкост располаже са сто хиљада динара.
ЗОРКА: Ха-ха-ха! А наша са две стотине, ако вам није много.
ЕВИЦА: Наша се маленкост не шали.
ЗОРКА (загледа је пажљиво): Већ не разумем.
ЕВИЦА: Главни згодитак је био тако добар, те је дошао да нас. (Показује прстом на себе).
ЗОРКА: Истина?
ЕВИЦА: Као да је данас петак!
ЗОРКА (озбиљно): Онда честитам!
ЕВИЦА: Хвала!... Но, сад ћу питати господина Милисава да ли ће и одсад заборавити овај сокак, као пре.
ЗОРКА: Ваљда га нећеш одбити?
ЕВИЦА: Хм! (Сумњиво врти главом).
ЗОРКА: Он је тако учтив... тако добар, а сем тога баш је према теби и прилика.
ЕВИЦА: Прилично је горд.
ЗОРКА: Што се мене тиче, ја то и волим. Онај ми је човек прави човек, који не скида шешир до земље, који не брбља све оне речи што их ми за онај тренутак слушамо радо, а после нас скупо стају, који све што имају даду на ципеле и одело, а изнутра су празни, који, на пример, не моле Бога да која госпођица падне на леду, како би јој се учинили каваљери, него је искрен и пријатан, и кад се тражи прави пријатељ, увек се у њему налази. Истина да је то пријатељство скривено и често сурово, али они не жале ни десну, ни леву руку. А ако хоћеш право, такав је твој Милисав.
ЕВИЦА (блаже): Само му не треба показати ни с наше стране сувише велику пажњу.
ЗОРКА: Сасвим. Равно равним.
ЕВИЦА: Видећемо већ.
ЗОРКА: И сад сигурно неће бити овде (показује Евичино срце) више места за њену сироту Зорку?
ЕВИЦА (грли је): Шта ти говориш! Сад те још више волим.
ЗОРКА: Што се господина Аце тиче, он ће сигурно одсад носити друге наочаре.
ЕВИЦА: Ти га бар знаш! Док му проиграју те лутке, ето њега као што је и пре био. Не љути се!
ЗОРКА: И немам на то права.
ЕВИЦА (весело): Замисли, нас две заједно у једним каруцама, у једној ложи, у једним санкама, заједно на Кале-Мегдану, а каваљери на све стране.
ЗОРКА: Знам, сестро, али тек ја нисам добила сто хиљада динара.
ЕВИЦА: Свеједно, ја сам, а зар ми ти нећеш бити род?
ЗОРКА: Е, ко то зна?!
ЕВИЦА (весело): Знам ја, знаш ти, зна он, зна цео свет.
ЗОРКА: Сад је све друкче.
ЕВИЦА: Никако! Напротив, сад је још боље, још сигурније.
(Роксин глас иза кулиса: „Евице, ходи часом, Евице!“)
ЕВИЦА (одзива се): Одмах, мајка! (Зорци). Причекај ме, док умесим: резанце. Радуј се мало сака нашој срећи. (Оде лево).

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Илија Вукићевић, умро 1899, пре 125 година.