Србија и Арбанија 5

←IV Борбе око Јадранскога Мора

СРБИЈА И АРБАНИЈА Писац: Димитрије Туцовић

Садржај >>→

V. АРБАНИЈА И СРБИЈА

Завојевачке тежње наше буржоазије

Аустро-Угарска и Италија заузимају се за аутономију Арбаније у свом интересу а не у интересу арбанаскога народа! То је друга основна мисао Balkanicus-а и Др. Владана, и за потврду исте они наводе стотинама цитата из свих могућих књига и новина! У тој великој библиографији није у овој прилици остала незаступљена ни штампа социјалне демократије!

Али да су ова господа стајала штогод ближе идејама социјалне демократије, не би ушла у тај апсурдан положај: да у исто време када се боре против завојевачке политике Аустро-Угарске и Италије препоручу и бране завојевачку политику Србије. Њихово гледиште је очајно просто: Арбанију хоће да поробе те хоће да поробе, па када јој је то суђено, онда је боље да тај поробљач буде Србија него ове две велике силе. Ми нисмо против завојевања Арбаније, изјављују Balkanicus и Др. Владан, већ само тражимо да тај завојевач Арбаније не буде нико други него ми. Другим речима: против завојевачке политике ми се бунимо у име завојевачке политике; право које другом одричемо присвајамо себи у истом тренутку, на истом питању. Још како су силни разлози којима се то право Србији брани! Balkanicus вели:

»Откуда тај изузетак и та привилегија за Арбанасе, да они не могу и не смеју доћи ниједним делом својим под власт Срба? Зар није српски народ раздељен на неколико администрација и државних управа? Нека се погледа само на Аустро-Угарску: ту има Срба под једном управом у Босни и Херцеговини, под другом у Маџарској, под трећом у Хрватској, под четвртом у Далмацији. «

»Кад може један део Турака остати под бугарском и српском влашћу, онда ће и г. Дервиш Хима допустити да могу то исто и Арбанаси, и то у толико пре што су они увек до сад били под туђом влашћу, и што су они у оним областима које сад хоће, уз припомоћ својих заинтересованих протектора, од Срба да узму и од Јевропе испросе, или зликовачки уљези, или су онамо давно крвно и географски измешани са Србима, као напр. у околини Скадра и поред црногорске границе«.^[1]

А да би нас уверио колико би то решење било радикално, коначно, да никада више не замара Европу, Др. Владан нам наводи ова излагања Шарла Лоазо-а:

»Европа би требала да с највећом готовошћу прихвати ову прилику, те да подели ове недисциплиноване људе између Србије, Грчке и Црне Горе. Арнаути би се, напуштени од Царигрода, који их је увек мазио, и сатерани у границе разума, врло брзо измирили са својом судбином. На сваки начин њлхово прилагођавање новом стању тицало би се само њих и њихових нових господара. Арбанско питање, исецкано на неколико комада и смањено, престало би да узнемирује Европу«.^[2]

У Арбанији Аустро-Угарска и Италија воде завојевачку политику, то је факат. Али мисле ли Balkanicus и Др. Владан да има кога који би у друго што веровао? Зар да национални принцип штите Аустро-Угарска која је сва саграђена на негирању националнога начела или Италија која баш наших дана дави један други народ с оне стране Средоземнога Мора? У веку империјалистичке политике такве пароле исто тако рђаво приличе овим двема капиталистичким државама, као што је раније руска парола о »ослобођењу хришћана« у Турској стајала рђаво царистичкој Русији, која је била најгори џелат слободе у земљи и у суседству. Те политичке лажи не пролазе више тако добро ни код балканских народа, који су стекли велико искуство да их је свако спрегање са једним или другим »покровитељем« стало у толико тежих жртава у колико су му се они у безграничној жудњи за ослобођењем од турскога јарма преданије предавали. За њих знају и сви они елементи у самој Арбанији који за аутономију своје земије раде. Један од најутицајнијих људи у Елбасану, доцније изабран за гувернера тога места, није се устезао да ми на питање одговори потпуно јасно и отворено: да се Аустро-Угарска залаже да Скадар остане Арбанији због тога што он и даље треба да буде крајња северна мртва стража против надирања Србије и Црне Горе у област њенога утицаја, као што се Италија заузела за јужну Арбанију да се нико други не би утврдио на другој страни Отрантског канала. Непопустљиво заузимање Аустро-Угарске и Италије за аутономију Арбаније је спасавање последње стопе земље са које се обезбеђују од опасности туђега изласка на Јадранско Море и са које се може утицати на ток ствари на Балкану. Аустро-Угарска хоће даље »lebensfähige Albanie«, »за живот способну Арбанију«, у тренутку када види пред собом опасност да Србија не постане за живот способна. Смер ове политике је јасан као сунце. Хоће се пошто пото један нов, за живот неспособан пигмеј на Балкану, да други пигмеј који се напреже да искрши њене ланце не би постао за живот способан. То је стара метода стварања слабих, за живот неспособних, осуђених да висе о скутовима европске дипломатије, без обзира јавља ли се она под лажном етикетом, »националнога начела« или »политичке равнотеже«.

Али ако Balkanicus и Др. Владан, истичући завојевачке тежње Аустро-Угарске и Италије у Арбанији, нису рекли ништа ново, ништа што не би било познато у најширим слојевима нашега народа, они су заступањем права Србије на завојевање Арбаније били веран израз једне нове политике Србије. Изобличавајући завојевачку политику тих двеју држава они су, успели да изобличе »националну« политику Србије, »ослободилачку« политику српске буржоазије. Јер ако су бриге аустриских власника о праву балканских народности на национално самоопределење грозно шегачење са народносним начелом, то су претензије Србије на завојевање Арбаније грубо гажење, бацање под ноге тога начела. Прокламујући ту политику српска буржоазија је сад први пут са лица српскога народа скинула вео једне потиштене нације која се бори за своје ослобођење. И код наше буржоазије су ишчезле успомене на некадашње младалачке идеале о слободи, једнакости и братству, а заједно са њима нестало је и способности да цени тежње народа за слободом. Она се угиба под притиском севернога суседа, сва виси о скутовима руске дипломатије, средства за владање позајмљује од страних капиталистичких компанија, али је стекла идеологију експлоататора и власника који се замишља на челу гладне армије, као господар неколико милиона придављених поданика, сања о величини, рогуши се, апелује само на силу и дави слабије од себе у исто време када јој прети опасност да буде и сама од јачих придављена. А што је тај преокрет у политици наше буржоазије, који би пре или после морао доћи као резултат капиталистичке производње, наступио пре него што је српски народ уопште дошао до националнога уједињења, што су власници Србије политичком раскомаданошћу и поробљеношћу свога рођенога народа почели правдати своје апетите на поробљавање других народа, то је само доказ да капиталистичка привреда профита и буржоаска милитаристичко-бирократска државна система изазивају у малих и великих представника данашњега друштвенога поретка исте апетите у земљи и ван земље, у унутрашњој и спољашњој политици.

Овај нови курс у политици српске буржоазије има за социјалну демократију више него теориски значај. Он није само потврда нашега гледишта да су национални идеали владајућих класа лаж иза које се крије тешња за експлоатацијом народа у земљи и поробљавањем туђих народа. Национално ослобођење и уједињење које тражи за свој народ капиталистичка буржоазија одриче туђим народима. Са њенога класнога гледишта то је природно и разумљиво: када се под мојим класним господарством налази мој рођени народ, шта се буните ви, »дивљи« Арбанаси, да уђете у готов, по свима прописима модерне државе устројен систем покорности! Спољашња политика владајућих класа је само продужење њихове унутрашње политике. И као што пролетаријат у некој земљи представља једну друштвену класу која се не може борити за ослобођење из класнога ропства а да не ослободи цело друштво, тако и социјална демократија не може заступати слободу свога народа а да не заступа националну слободу и свих других народа. У томе је једна од битних разлика између гледишта социјалне демократије и буржоаских партија на национално питање.

Али велики практични значај овога питања мора нас интересовати у толико више што последице тога завојевачкога упињања наших власника представљају непресушни извор не само нових злочинстава према арбанаском насељу већ и сталне опасности по мир и спокојство нашега народа, недогледних терета и жртава. Србија је гурнута у онај опасни вртлог борбе завојевачких прохтева са свима могућим предвиђеним и непредвиђеним сметњама и струјама, вртлог у коме ће народна снага малаксати у узалудним напрезањима да се дочепа обале. За савлађивање сваке нове сметње чиниће се нови и све већи напори, и за жртве које је народним масама све теже подносити у циљу оправдања указиваће се на жртве које су већ поднесене. Освајачки упад у Арбанију уродио је огорчењем арбанаскога народа према Србији и побунама, а побуне изискују нова финансиска и војничка напрезања; несигурност на новој западној граници Србије наступила је као последица завојевачке политике према арбанаском народу, а јавља се као повод сталнога мобилнога стања војске; из истога узрока дошли смо у сукоб са јачим претендентима на Арбанију, и у заносу стварања велике јадранске државе подјармљивањем туђега народа власници проповедају неко велико будуће разрачунавање са њима. Задуживање земље, нови државни терети, милитаризам и остале паразитске установе траже од народа у толико веће жртве у колико га више вечита несигурност, опасност од рата и честе мобилизације материјално даве и привредно исцрпљују.

Тако ће једанпут захуктали догађаји по сили унутрашње логике ствари гурати исцрпелу нашу земљицу из кризе у кризу, из опасности у опасност, а сви буржоаски органи јавнога мишљења стараће се да се прави узрок тих недаћа заборави и одговорност пренесе на другога. Зато социјална демократија, као један одлучан противник завојевачке политике која је жачетак свих тих недаћа, не може пустити да прође незабележен онај тренутак када се наш власнички свет машио туђе земље и туђе слободе, када су некадашњи херолди националнога ослобођења понели заставу националнога поробљавања, када су интереси капитала прогутали интересе нације. Она мора стално указивати на нераздвојну узрочну везу између завојевачке политике буржоазије и тешких последица и жртава којима се крај нигде не види, везу између теорија Balkanicus-а и Др. Владана и праксе Исе Бољетинца.

Тежња ка мору

Одушевљење којим је буржоаска јавност примила прву вест о изласку арбанаскога одреда на Јадранско Море потицало је из уверења да је сада постигнут и онај циљ који је од пре десетак година лебдео пред очима не само влада и буржоаских група, већ и шире јавности. Та Србија је изашла на море, и још како! Оно што је хтела остварити Јадранском железницом, она постиже сада преко своје територије; она је сада господар свога саобраћаја са светом!

Тежње Србије за слободним изласком на море обично су довођене у везу са сметњама које је Аустро-Угарска чинила и могла чинити српском извозу. Србија је још увек претежно аграрна земља. Од њенога целокупнога извоза, који је 1910 достигао цифру од 98,388.028 динара, сировине чине непуних 64 од сто а прерађевине 36 од сто. Са изузетком 1,691.819 динара извоза сирових рударских производа и 10,320.817 динара прерађених рударских са неколико стотина хиљада индустриских производа, сав остали извоз од 88 процената чине производи земљорада и сточарства и од тих производа прве, најнепосредније прерађевине. Цела српска извозна трговина лежи дакле на сеоском газдинству у коме још увек преовлађује ситни посед, а на извозној трговини лежи способност Србије да одговара својим дужничким обавезама.

Тако је питање о обезбеђењу извоза постало заједничком бригом два тако удаљена света: владајуће буржоазије и сеоске масе. За буржоазију која државом управља, осигурање извоза је значило осигурање пореских прихода, осигурање увоза злата потребнога за плаћање интереса на државни дуг. Сваки поремећај извозне трговине погађао је најосетљивије место сваке владе, јер су јој тиме угрожавана неопходно потребна средства за одржање на власти. Али поремећај извозне трговине погађао је и најосетљивије место сеоске масе, јер је водио падању цена аграрним производима у земљи. А што год је сељак принуђен да своје произвође јефтиније прода, у толико мора изнети на пијац већи део своје жетве, па да подмири потребу у новцу, у толико мањи део жетве остаје за потребе његове породице. Свако падање цена, дакле, значи за широке народне масе већу глад у кући, већи дуг на њиви, мање стоке у тору.

Када је сада Аустро-Угарска под притиском својих аграраца, почела затварати северни пут српској извозној трговини, то није само бацило у бригу владајућу буржоазију већ је погодило и најосетљивију страну сеоске масе. Будућа национална мисао почиње све више добијати привредни смисао, ослобођење Србије од привредне зависности од Аустро-Угарске и слободан излаз на море. На том питању владајућа буржоазија успева да за своју националну политику загреје широке народне масе. А за тај велики успех своје класне владавине она има да благодари у првом реду аграрцима и власницима Аустро-Угарске.

Али тежња за слободним изласком на море није потицала само из жеље да се осигура извоз аграрних производа. Потреба осигурања извоза и сметње Аустро-Угарске учиниле су да се за питање излаза на море заинтересује ситносељачка маса, као најмногобројнији гласачки и војнички елеменат у земљи, али та тежња је постајала у толико неодољивом у колико је у нас јаче овлађивала капиталистичка производња еспапа. У територијалном проширењу и изласку на море владајућа буржоазија је гледала онај циљ своје класне политике који је истицао из индустријализације земље и развитка капиталистичке производње. Али што се зарад остварења тога циља радило тако одлучно, грозничаво, управо va banque, или-или, то може бити потпуно јасно само оном који увиди да је у том лежао спас целога привредно-финансискога система буржоазије на коме се њена владавина држала, да је то једини излаз из стања које је сваким даном постајало све критичније.

Србија је типичан представник малих аграрних земаља, са примитивним оруђима и начинима рада, али многобројних, крупних и тешких веза са страним капитализмом. Ненормални развитак тих капиталистичких веза малих аграрних, у свом привредном развитку заосталих земаља показује се у томе што њих капиталистичка привреда не осваја кроз радионице и фабрике, одоздо, из привредног живота, већ кроз министарске канцеларије, одозго, преко државнога а не приватнога газдинства. Велики државни дуг на страни постао је пре него што се почело радити на подизању произвођачких снага које би подношење тих дужничких обавеза олакшале. Прво је у земљу ушла машина за убијање, па тек машина за рад.

Као резултат тога ненормалнога, обрнутога развитка државни буџети су расли без обзира на пораст привредне снаге народне, а још јаче од државних буџета расте њихов пратилац, задуживања на страни. Од 1880 до 1910 државни буџет је порастао од 20 на 120 милиона или за 475 процената, а задужење земље је порасло од 32 на 735 милиона или за 2197 процената. Државни дуг је растао пет пута брже од државнога буџета. Али ова колосална цифра државнога задужења сама за себе још не казује јасно сву тежину дужничкога ропства. Да се осети сва тежина таквога развитка веза Србије са страним капитализмом, не сме се изгубити из вида да су цео пораст државнога буџета гутали непродуктивни издаци на дуг и војску, као што је опет највећи део државних зајмова, огромно већи део, употребљен за покривање буџетских дефицита и изванредних расхода на милитаризам.

На чему се тај распикућски систем газдовања одржавао? За плаћање интереса на зајмове Србија је долазила до злата извозом аграмих производа. Од краја осамдесетих година њен трговински биланс је активан, то јест она прими већу суму злата за извоз него што изда на увоз. Али сувишци злата које је давао активни трговински биланс нису могли досећи да покрију извоз злата за плаћање дугова. Због тога је међународни биланс плаћања Србије, на супрот активном трговинском билансу, ипак остао стално пасиван. За последњих тридесет година Србија је стално имала да издаје више злата него што га је примала за свој извоз. Та диференција је била од 1891 до 1900 49,354.772 дин., 1901—1910 71,153.924 дин. Да би се тај банкротски систем газдовања одржао, Србија је падала у све нове и нове дугове, њима банкротство одлагала и терете своје садашње политике све више преносила на будуће генерације.

Али докле тако? Под притиском државних терета извоз је истина растао, али иза тога пораста не стоји појачање привредне снаге земље. Напротив, то повећање извоза је последица повећања државних терета а не привреднога развитка и јачања земље. Оно је последица исцрпљивања које придављује свакога произвођача посебице, нагонећи га да ради прибављања пореза отуђује како храну породице тако и средства производње, а затим измождава целокупну привредну снагу земље, јер средства потребна за њено привредно јачање црпе страни зеленашки капитал. У бржем рашћењу извоза него увоза не огледа се никако брже рашћење привредне снаге земље од развијања културних потреба народа, већ се огледа у ствари вештачко повећање извоза на рачун способности народа да своје животне потребе подмири.

Али народ, све неспособнији за потрошњу, постаје и све несигурнији као порески платац. Владајућа буржоазија је почела осећати да ни најскандалознији систем посредних пореза који не пропусти оптеретити ниједну животну потребу није никаква сигурна гарантија државних пореских прихода, ако потрошачка моћ маса слаби или ако се она слабије и спорије развија него што расту потребе државе. Усавршавање апарата за пумпање пореза не може да надокнади оно што се губи са исцрпљивањем општега резервоара државних прихода, са исцрпљивањем привредне народне моћи. Још једном се демонстративно показује тачност начела: да је привредна снага земље једина права основа сигурних државних прихода и доброга финансискога стања. А где је та привредна снага земље? Је ли она у руинираном ситном сеоском газдинству? Земља исплакана, жетвени принос мањи него у Русији, сточарство у опадању: ситна пољопривредна предузећа нису више способна да подмире скучене потребе породица, још мање да напуне велике државне касе. Државни буџети расту непојамно брзо, јер непрестано расту дужничке обавезе и трошкови око система буржоаске владавине, а у исто време сасвим оправдано почиње се губити вера у рашћење извоза пољопривредних производа.

У тој безизлазној ситуацији владајућа буржоазија се баца свим средствима која јој државна власт ставља на расположење на вештачко подизање индустрије. Систем посредних пореза она сада допуњује системом »заштитних« царина. Србија је опасана једним непрелазним царинским зидом, под чијом заштитом капитал, апсолутно ослобођен свакога обзира према страној конкуренцији, ужива привилегију неограниченога господара на домаћој пијаци, монополско право експлоатације. У спровођењу те политике влада има да регулисава суревњиву борбу између представника странога и домаћега капитала, али на крају крајева систем »заштитних« царина побеђује, јер одговара и интересима буржоазије као носиоца државне власти и интересима буржоазије као носиоца капиталистичке експлоатације. Тим системом она, с једне стране, осигурава капиталистичкој класи екстра-профит, с друге стране вештачким увлачењем капитала у земљу чини да кроз руке произвођача и потрошача потеку веће суме новца које ће им она на згодном месту, путем посредних пореза, опет отети. Увлачењем странога капитала у земљу повећава се циркулација новца, масе више троше ма да више не једу, али зато расту суме екстра-профита капиталистичке класе и посредних пореза државе, расте пљачкање пролетаријата и народних маса. Величина те пљачке огледа се у ненормално великој разлици између номиналне и реалне наднице, између величине наднице у новцу и количине животних намирница која се за њу може да купи.

Није тешко уочити да се овај систем подизања домаће производње извргава у систем привреднога исцрпљивања земље. Високим ценама свих производа сужава се потрошачка способност народа која је прва погодба здравога привреднога напретка, а монополским привилегијама убија се старање за техничко усавршавање рада без кога се подизање привредних снага неке земље не може ни замислити. Али та посматрања не спадају у оквир овога посла. Место тога треба нарочито истаћи: да се на привредно-финансиском систему који смо укратко скицирали држи и економска егзистенција и политичка владавина буржоазије у Србији.

На основу тога економско-финансискога стања земље и вечите бриге сваке владе може се објаснити што Србија надире да пошто пото изађе из старих граница и продре на море, да продре на море по цену свих жртава и великих опасности. Са индустриским развитком неке земље буржоазија гура владе на проширење пијаца и области експлоатације. Политика завојевања туђих земаља и стварања колонија, због које је данас Европа подељена у два оружана логора, одговара тежњи капиталистичких класа за осигурањем профита, за монополом експлоатације. Када смо год указивали на тај економски узрок данашњега грозничавога оружања, сукоба интереса и завојевачке колонијалне политике, браниоци те политике у Србији, да би представили своје тежње као најидеалнију ослободилачку националну борбу, добацивали су нам: где је у Србији та развијена индустрија, где је та капиталистичка класа која гура на завојевање туђих земаља? Ми признајемо да капиталистичка индустрија у Србији није ни приближно толико развијена колико је у владајуће буржоазије развијен апетит за проширењем територије и изласком на море поробљавањем туђих народа. Али је влада у Србији толико ревноснији извршилац жеља свих власничких класа и каста за проширењем граница и поробљавањем туђих народа, у колико то више одговара нуждама привредно-финансискога система на коме се држи, који је стуб њене власти. Одржање тога система је прва тачка у програму сваке владе. На њему се подиже кула од милиона државнога буџета, он пружа средства за издржавање милитаризма и других непродуктивних установа, он пружа средства за одговарање дужничким обавезама према иностранству, на њему се држи кредит за нова задужења.

Ако капиталистичка буржоазија у Србији и балканским државицама уопште није још толико развијена, да целокупну државну политику стави у службу свога интереса, она у нас има за свога савезника саму државну власт коју потреба одржања гони на територијално проширење пошто пото. Тако су неодољиве експанзивне тежње балканских државица постале неодољивом потребом влада, јединим излазом из тешкога положаја у коме су са својим привредно-финансиским системом дотерале на ивицу банкротства. За буржоазију у Србији излазак на море не значи у првом реду економску еманципацију земље као што се то радо и много говори, — јер целокупна привредно-финансиска политика владајуће буржоазије представља постојано отуђивање права слободнога располагања привредним изворима земље и предавање народа у каматно ропство да би се добила средства за одржање владавине — већ пре свега еманципацију привредно-финансискога система на коме се њена владавина држи. Излазак на море представља једино средство да се привредни систем »заштитних« царина ослободи зависности од иностранства, да се од њега не морају чинити ником никакве концесије. У колико дакле капиталистичка буржоазија није дорасла да врши пресудни утицај на правац државне политике, свака влада је принуђена да не стрепи од жртава које тежња ка мору ставља у изглед, не само због слободнога саобраћаја са светом већ због одржања своје владавине. Зато је један наш национални радник и патриотски писац с ретком искреношћу рекао: Рат који не гарантује слободан излаз српских еспапа на светски трг не може се назвати ослободилачким!

Тако је арбанска политика српске владе оличење авантуристичкога лутања једнога очајника који без икаквих изгледа на успех и без јаснога циља расипа драгоцену снагу, да би избегао банкротство пред којим стоји цео његов привредни и политички правац.

Пораз завојевачког подвига

Полет народних маса, који је годинама припреман политиком »економске еманципације« и достигао највишу тачку од објаве царинскога рата до анексије Босне и Херцеговине, буржоазија је за време балканских ратова умела обилно искористити. За најлуђе подвиге она је могла рачунати са људским материјалом чија готовост на подношење жртава превазилази обавезе војне дисциплине. И у слатком заносу да држи у својој руци наоружану целу земљу, буржоазија је у расточавању народне снаге отишла преко свих граница могућности и починила најлуђе злоупотребе. Врхунац тих злоупотреба је покушај изласка на море путем завојевања Арбаније.

За излазак на море Србија је имала два природна правца. Први преко Црне Горе за Бар, води преко области које припадају двема српским државама и које су насељене скоро искључиво српским народом. Други, вардарском долином за Солун, води оном саобраћајном артеријом која је самом природом одређена да буде главни правац привредне везе Балканскога Полуострва са светом. Што се другога правца тиче, као што ћемо доцније видети, буржоазија балканских државица је била неспособна да савлада сепаратистичке тежње и да од незаменљивога солунскога пристаништа учини оно за шта га је природа положаја одредила, наиме да буде светска капија за све три државе; а српски и бугарски власници специјално приредили су својим народима брегалничку катастрофу, да Солун остане у искључивој власти Грка којима је најмање потребан и који ће се њиме најмање служити. Српска буржоазија није била чак ни толико јака да сломи династичку искључивост између Србије и Црне Горе и да спајањем двеју области једнога истога народа у једну државну целину изађе на толико жељено море преко своје једноставне територије. Место тога између две рођене земље побијају се данас међе, и ако ни на једној ни на другој страни нема ни десет лица која би то могла разумети и одобрити. А краљевски стражари који ће те међе чувати јесу сведоци неспособности буржоазије да изврши дело народнога уједињења.

Наместо да тражи излазак на море у овим природним правцима, за шта је било потребно бити решен на систематску и одлучну борбу против сепаратистижких тежњи, влада је сепаратизам узела за основицу уговора са савезницима. Тиме је буржоазија сама себи затворила оба природна правца за излазак на море. А одричући се њих она се отискује да пут на море пробије кроз арбанске кршеве, правцем који води преко области са компактним туђим елементом, елементом највеће отпорне снаге у пређашњој Европској Турској; та област је у исто време тако јако увучена у освајачке замке две велике европске силе. Како је та политика претрпела потпун пораз још на пола пута, ми данас имамо скупо плаћено искуство само о снази аустро-италијанскога утицаја, те сада нико и не мисли о жртвама које бисмо тек морали поднети око завојевања и држања у покорности арбанаскога народа.

Пре свега Јадранско Море, као средство нашега саобраћаја са светом, није без крупних недостатака.

1. Јадранско Море је изгубило свој некадашњи трговачки значај. Луке Јадранскога Мора нису више станице светскога саобраћаја као пре неколико векова; оне нису више ни центри у којима се врши размена производа балканских земаља. Велики светски путеви Средоземним Морем не стичу се више у Јадранском Мору већ, обично обилазећи њега, укрштају се у Солуну, од кога су већ створили најважнију тачку не само балканскога већ и средњеевропскога саобраћаја са Истоком. Упућена на неку луку Јадранскога Мора српска трговина, тражећи слободан излазак на пространи светски трг, нашла би се опет лице у лице са паробродским друштвима и пијацама поглавито Аустро-Угарске и Италије.

2. Када би чак Јадранско Море потпуно задовољавало потребе нашега трговинскога саобраћаја, правац тога саобраћаја не може се одређивати произвољно и независно од правца светскога саобраћаја. Тај правац, као што је то проф. Цвијић свестрано показао, излази данас на Солун. Ова лука је излазна тачка вардарско-моравске комуникационе артерије која је са уздизањем Средње Европе и надирањем њенога пуног напона привредног живота на азиски Исток добила велики европски значај. Она је привукла себи сву трговину из области пређашње и садашње Србије. Из раније Србије трговина је текла на север, из Старе Србије и Македоније на југ, а са састављањем ових области у једну државну цјелину под претпоставком једнаке предусретљивости одржаваће се трговина на обадве стране. Али правац север-југ не може бити вештачки промењен у правац исток-запад, ма колико се то желело из обзира политичких аспирација. Све вештачке мере које се у том циљу предузимају, као што је то железничка политика, траже изванредне жртве и представљају по привреду терет сличан стратегиским жељезницама. А ако је српска влада, лупајући се по Арбанији, пропустила осигурати нашој трговини слободан излаз преко Солуна, онда братоубилачки рат није само један злочин према српском народу већ и један злочин за туђ рачун.

3. Излазак на Јадранско Море, као вентил сигурности на случај ненормалних односа према северу и југу, оптеретио би нашу привредну снагу несразмерно великим жртвама. Пре свега подизање доброга пристаништа скопчано је са великим тешкоћама. Најбољи познавалац Балкана проф. Цвијић вели: »У оном делу који је заузела српска војска има само један бољи залив и то је Драчки. И ако је засут песком и стога само 6—10 м. дубок и изложен јужним и југозападним ветровима, од њега би се могло направити добро трговачко пристаниште, истина, с великим трошковима.«^[3] Без великих техничких радова не могу се употребити за пристаниште ни остали заливи на тој обали.

Али сви ти трошкови око пристаништа и спровођења железнице губе се према оним непрорачунљивим жртвама које би осигурање тога саобраћајног правца гутало. Било да Србија добије само пругу било и један шири или ужи појас земље, одржавање арбанаскога становниства у покорности било би скопчано са жртвама за које би се добар трговац тешко одлучио. Што год би тај појас земље био шири, у толико би и жртве биле веће. За одржавање у покорности целе Северне Арбаније на коју се било око бацило, Србија би морала држати велике војничке посаде и без сваке сумње посвегодишње пролевати крв за »повраћај« реда. Транспорти српскога извоза на Јадранско Море кретали би се уз пратњу све јачега милитаризма, сталних мобилизација и тешких колонијалних ратова. Завојевачка политика је продрта врећа. Алжир је коштао Француску више од ратне оштете коју је 1871 платила Немачкој. Јужно-афричке колоније су коштале Немачку преко милијарде марака а нису дале ништа. Заплетена у Арбанији Србија би тек тада видела да је остале завојевачке државе много лакше стићи у вршењу свирепстава према завојеваним народима него у подношењу жртава на које отпор тих народа гони. А ако Србија није у стању учинити ниједан корак у своме привредном јачању, а да не учини два у привредном расипању на непродуктивне циљеве, онда може очекивати време када ће људи чинити главни део њенога извоза, а они неће ићи преко Арбаније него преко Европе.

Тако излазак на Јадранско Море, искупљен завојевањем Арбаније, представља за Србију једну економску апсурдност. Али поробљавање арбанаскога народа, као средство изласка на море, показало се и као политичка апсурдност. На основици завојевачке политике, у којој никад не одлучују »преча права« и »веће потребе« већ искључиво већа снага, игра је за Србију била унапред изгубљена. Србија се у Арбанији срела са двема великим силама које су тамо већ биле стекле већи утицај од саме Турске. Ништа не чини што Арбанија само по себи није вредна жртава које Аустро-Угарска и Италија око ње подносе, јер се оне не подносе за Арбанију већ за утицај који се преко Арбаније има у Јадранском Мору и на Балкану. Је ли влада г. Пашића правилно процењивала јачину отпора на који ће од стране те две државе наићи, или је прецењивала потпору својих »пријатеља«,— то питање, није без интереса, али се за нас овде његова вредност губи пред фактом: да је Србија својим завојевачким методима и претензијама уз кепечку снагу несвесно радила да се Арбанско Питање реши по жељи оних који своје апетите подупиру јачим, несравњено јачим средствима.

У веку крупне империјалистичке политике, завојевачка политика мале и привредно неразвијене Србије, упућене на заједницу а не дављење малих око себе, показала се као економска и политичка апсурдност, као противуречност in adjecto, као немогућа политика.

Сан о изласку на Јадранско Море завојевањем Арбаније припада прошлости, али његова сенка ће дуго времена помрачавати небо над српским народом. Србија је хтела и излазак на море и једну своју колонију, па је остала без изласка на море а од замишљене колоније створила је крвнога непријатеља. Хтела је да истисне туђи утицај из Арбаније, а постигла је да га још више учврсти. Освајачким хитцем хтела је једно радикално, дефинитивно решење у корист свога господарства на јадранској обали, а успела је да се туђе господарство дефинитивно утврди. Њена тежња ка мору дала је наопаке резултате, јер је спровођена наопаким средствима, то јест: оно што се могло постићи само у споразуму и уз пријатетељско саучешче ослобођенога арбанаскога народа хтело се постићи против њега. Тежње изласка на море методима завојевачке политике претрпеле су потпун пораз.

Војна окупација Арбаније

Војну окупацију Арбаније српска влада је изводила са онолико смишљености и процене околности са колико се у приватном животу предузимају обичне шетње. По одсуству војничких и политичких предострожности на које су све прилике упућивале, тај озбиљни војни и политички корак личио је на какав политички »шпацир«, Lustreise што би Немци рекли, али »шпацир« који ће у историји српскога народа остати као најкрвавији споменик једногодишњега ратнога режима буржоазије и најбољи сведок његове безобзирности према животима људи.

Са дивљењем је неко упоредио излазак српских трупа на Јадранско Море са Наполеоновим преласком преко Алпа. Што је до простога војника стајало, они су заиста огромне сметње савладали на начин који је дивљења достојан. Али што је стајало до војних и политичких управљача, они су по својој безобзирности чинили праву супротност прегалаштву војника, гомилајући лакомисленост за лакомисленошћу, лудост за лудошћу, жртве за жртвама. Та страховита ниска жртава пружа се од поласка до повратка. Дописник загребачкога »Obzora«, Д. Машић, описује поход дринске дивизије овако:

»Седми дан тога чемернога путовања стајао је српску војску доста жртава. Комора већ три дана није никако стизала. Није било хране ни за људе ни за коње. Непрестано пешачење по зими и киши, неспавање и гладовање толико је сломило војнике, да су се сад једва држали на ногама. Свакога тренутка склизнуо би по који коњ и скотрљао би се низ клисуру са товаром или муницијом. Људи су се устављали, трпали на себе муницију, и само падали од терета и немоћи. Већ је изгледало, ако потраје још само који дан тако, да ниједан жив неће изићи из ових пустих планинских крајева. Али се ипак ћутећи ишло даље. И тако цео дан, по несносној и непрестаној киши та, војска није ишла него се управо вукла у развученим колонама, остављајући за собом слабе, болесне и мртве«.

Нимало мање муке и жртве имала је да поднесе и шумадиска дивизија, која се кренула од Призрена преко Ороши. О гладовању те колоне писао је један официр:

»Ма како да је посластица у то време био хлеб, ја сам могао добити једну половину — нудио ми је један мој војник, који га је платио 4 динара. Сутра дан се продавао по 5 и 6 динара, а један је коњаник платио за један тајин и парче сланине 8 динара. Доцније кад је нестало хлеба тако је исто скакала цена и кукурузу, јер се ситан брђански кукуруз дужине 12—15 цм продавао последњег дана грош комад. Ове високе цене слабо могу ти дати преставу о величини глади и муке што смо претрпели«.

А када су се тако намучили официри, онда колике су тек биле патње оних сиромаха који за цело време дугога ратовања нису ни од куда добили ни кршене паре!^[4]

Од самога почетка приморски одред српске војске почео је обележавати свој траг честим гробовима помрлих од глади и умора, измрзлих од мраза без шињела и шаторских крила. Чије су то жртве? Према српским трупама које по својој бројној снази и физичкој изнурености нису биле способне да издрже никакву озбиљнију борбу са организованим арбанаским племенима, ова су се понашала са достојанством неутралних али и независних посматрача који су давали бесу и примали снисходљива уверавања о »мирољубивим« намерама српскога војнога похода. Са ауторитетом једнога племенскога династа Пренк Биб Дада пропустио је гладне, голе и босе, до сржи у костима изнемогле српске трупе под условом да мирно прођу путем и да се не усуде чинити ма какво зло Мирдитима. Још строжије су се команданти чували да не дирну у стршљеново гнездо Малисораца.

Овакво држање арбанаских племена потицало је из уверења, добивена из Беча и Рима, да је аутономија Арбаније зајемчена и да ће се српске трупе морати вратити. Наполеон је пуштен преко Алпа, јер се Наполеон морао вратити.

Највећи део наших војника у Арбанији страдао је од болести, поглавито изнемоглости и дизентерије, која је морала наступити као природна последица глади и рђаве опреме. То су страдања прежаљених, упућених на божју вересију, извршилаца наполеонских подвига о чијем најнужнијем опремању и снабдевању политички и војни управљачи нису ништа мислили. А њихови команданти који се нису устезали да убију од глади и изнемоглости пала војника или да то трпе нису имали ни трунка од духа онога рускога војсковође који је, прелазећи преко Алпа, повратио оданост гладне војске уласком у раку коју је самом себи био наменио. На целом маршу радиле су наизменично и свака у свом правцу слепе силе: глад и изнемоглост, батине и револвер!

Колико је цењен живот ових људи нека послужи и овај пример. По наређењу команданта на дугачком путу од преко стотине километара остављена су мања одељења војника као релејске станице. Лудост ове наредбе у чисто војничком погледу је очигледна, као што је била очигледна и судбина ових напуштених људи који су се нашли у мору узрујана арбанаскога становништва, огорчена свирепствима српске војске у источним крајевима. То огдрчење је ове јаднике прогутало. Од извесних станица није нико остао да јави шта је са њима било, и узаман их њихови родитељи и браћа још увек преко новина траже. Осветничко паљење села и масакрирање арбанаскога становништва није никаква накнада за узалудне губитке.

Ниска лудости и жртава која је на крају крајева прогутала приморски одред нема краја. Како је величина задатка у сваком погледу премашала снагу одреда, на предстражу на Дајчу, месту прве погибије у борби са скадарском посадом, бачено је нешто мало дринаца другог позива. Без шаторских крила и у кршу где није било ни дрвцета да се ватра заложи, они су чували стражу и пропадали од зиме. И после првога озбиљнога напада одморних трупа скадарске посаде дринци су морали попустити, остављајући иза себе лешеве које су појачања шумадинаца неколико дана купила и сахрањивала.

Али је брдичка касапница врхунац овога безобзирнога бацања људи у смрт и авантуристичких бравура без смисла и икаквих изгледа на успех. Историју те касапнице још увек обавија таман вео. Скадарска утврђења су најмодернијега типа, јер је Турска нарочито полагала да Скадар, као истакнути шиљбок на крајњој и врло важној тачци царства, буде што боље утврђен. Ровови су маскирани, у земљи, и саграђени од бетона. Најбољим двогледима споља се ништа не види, а када се отвори борба не зна се одакле све ватра не сипа. Продирање нападача спречава неколико низова различних препона, нарочито хајдучких јама које се могу ставити под воду и бодљикастих жица које су повезане гвозденим стубовима утврђеним у цементним подлогама. Цело утврђење је сада брањено не само пешачком ватром из заклоњених ровова већ многобројном артиљеријом, нарочито градским топовима највећега калибра.

Да се таква утврђења не освајају голим шакама, уз потпору неколико брдских батерија, чак без иједнога пољскога топа, то је могла проценити најобичнија војничка памет. Па ипак је напад наређен и 26 јануара српском народу приређена једна од најлуђих и најтежих погибија у целом српско-турском рату. Глас о страховитој погибији продрла је случајно преко Црне Горе до Београда, и београдска »Штампа« није погрешила када је у чланку »Битка на Брдицама« напала страховиту погибију речима:

»Опште је осећање, да се тамо није водио рачун о људима. Људи су изгубили своју ранију вредност и вреде таман онолико колико и бундеве«.

А после неколико дана »један стручњак«, иза кога се крије извесно неки официр, пише у истом листу у чланку »Један злочин«:

»Свакога дана избијају у јавности нови језовити детаљи о страховитој касапиници на коју је изведен наш приморски одред на Брдицама. Влада, истина, продужава и даље да ову крваву трагедију обмотава највећом мистериозношћу и увек избегава да објави листу губитака које је наша војска претрпела у том махнитом предузећу. Али после објаве нашег извештаја из Мурићана јавно мнење узбуђено је тој мери тим злочином извршеним над српском војском, да затајивања и затишкавање више не помажу. На Брдицама пало је у лудо близу 1300 српских војника и 39 официра. За тај бескорисни покољ мора неко одговорност да понесе«.

Тачни податци о губитцима на Брдици нису још објављени, али они су код Срба знатно већи него што је у горњем чланку навеђено, а код Црногораца неколико пута толики. Хиљаде људи су бачени у смрт као да се од блата месе, као да никада више неће ником требати. Место да на горње оптужбе даде обавештења, владин орган Самоуправа је одговорила како је »пред зору, 26 јануара, командант приморскога одреда добио изрично наређење од црногорске Врховне Команде да врши напад на Брдицу«. Напад је истога часа наређен и њему се има да благодари, по писању владинога листа, што је један положај Брдањола пао Црногорцима у руке! Према томе, командант приморскога одреда или је свесно бацио у смрт неколико хиљада својих људи ради успеха сумњиве вредности на црногорском фронту или је сервирао неколико хиљада жртава из респекта према високој личности главнога команданта црногорских трупа. Да су у целом предузећу одлучивали разлози који немају ничега заједничкога са најобичнијим правилима ратовања, види се и по томе што је у клопку упала само једна колона и усамљена, без помоћи и наслона десно и лево, изгинула. Тако је пред тврдим бедемима Скадра одиграна једна крвава игра војске, да би се задовољила монархистичка сујета клептомана који је под тим бедемима сахранио своју жалосну земљицу.

Месец дана после тога десила се страховита погибија у луци Сан-Ђовани ди Медуа. Трупе које су транспортоване из Солуна морем да појачају опсаду Скадра провеле су на лађама у луци читав дан, чекајући да се ко смилује и да их искрца, и у том чекању затекла их је турска крстарица «Хамидија».. Брдичка касапница није изазвала ни за нокат већу опрезност према опасностима у које се људи гурају. На Брдици није ордонанс на време пренео заповест за повлачење, у Медуи није »Хамидија« пријавила свој долазак! Није учињено ни оно што се за спасавање људи могло учинити. »И капетан Иађе и сва послуга, као што то у божићњем броју Пијемонта лепо описује мајор Радоје Јанковић, заборавише на спасавање војника. Дисциплина попусти пред личном опасношћу. Неред се ушуња у хладнокрвност. Ниједан чамац за спасавање не би скинут«. Војници беху остављени на милост и немилост »Хамидије« која сву топовску ватру управи на лађу пуну војника »Вервењотис«. Мајор Јанковић описује тај очајан тренутак овим живим речима:

»Хук топова доби чаробну моћ над свима. У цигло једном моменту осети се трагедија тог несрећног дана. Војници, са спремом на леђима, бацаху се са неколико метара висине у воду дубоку неколико метара. Рањени се склањаху, да ударе завоје. Ране су биле грозне, задане комадима челика. Други се спуштаху низ конопце; по десет одједаред. Један конопац се отиште! Сва сила »Хамидијинога« беса сручи се на »Вервењотис«.

И у том очајном тренутку, када није било ниједнога старешине да посаветује, ако помоћи не може, да подели судбину са својим војницима, окренула су своја два брдска топића два војника без еполета, један поднаредник и један каплар, и ради спасавања својих другова ухватили се у коштац са топовским колосима једне ратне лађе! »Хамидија« се повукла, остављајући иза себе праву пустош.

»Око лађе пловили су шињели, ранчеви, поломљени кундаци, војнички упртачи и остали трагови претрпљене катастрофе. Шајкаче, без господара, љуљале су се нешто под водом, као велике алге. Несрећне жртве расуте тамо амо, свучене пуним фишеклијама, потонуле су и додирујући стопама песковито дно њихале су се као подводно биље. Белеле су се руке утопљеника. У понекој пушка мртвачки стиснута. Понеког тискао је талас на ширину...

»На малом таласу љушкају се једне нове двојенице. Где где избије глава. Талас је прелива и заноси косу тамо амо, те се указује раздељак... Лепе момке из Подримља носи вода као опало лишће. Први пут од како су у рату, преварила их снага. Јунаци од Зебрњака, Абди-паше и Бакарног Гумна леже савладани. На сваком лицу по једна жеља неизречена. Њихове их веренице чекају, њихово воће пупи, њихове су очи мртве«.

И још бог зна где би се завршила ова ниска лудости и жртава, да се Скадар није предао и да питање Арбаније није дочепала Европа у руке. Са македонскога ратишта српска влада би упућивала нове трупе једне за другима, да попуне места оних које су прогутали снежни намети арбанских кршева, глад, болест, Скадарско Блато и Јадранско Море. Због једнога ни са једне стране нежељенога сукоба између српскога арбанаскога одреда и остатака Џавидове војске кренута је у Арбанију цела моравска дивизија, а шта би тек било да Арбанаси нису мирно чекали решење Европе? Али су чак и »дивља« арбанаска племена знала боље проценити пресудни значај тога решења по Арбанију него српска влада. Очекујући тренутак када ће испратити српске трупе одакле су и дошле, она су умела уштедети излишне жртве много боље од владе која је стајала под злокобном сугестијом рускога утицаја. И, зацело, после пола године гладовања, страдања, пропадања и лудога харчења људских живота, жалосни остатци приморскога одреда враћени су натраг, остављајући иза себе као једини траг преко 5000 војничких гробова и општу омрзнутост код становништва.

Колонијални ратови

Да војна окупација Арбаније мора изазвати очајан отпор горштачких арбанаских племена није изгледа очекивала само влада г. Пашића. Она је заборавила да је Турска била обетована земља за навике ових горштака, да су их за муслимански свет везивале врло јаке верске везе, па је ипак један велики део државне моћи Турске био везан у овим кршевима, буне су постале редовно стање, из њих је дошао и један од најодсуднијих удараца младотурском режиму. Држање Арбанаса у покорности био је врло тежак задатак за Турску, и ако је она имала у Анатолији богат резервоар људскога материјала који је, када затреба, пребацивала против побуњеника у Европи, против арбанаских племена, као што је ова, када затреба, употребљавала против хришћана.

Са тим питањима српска влада се није много замарала. О природном отпору арбанаских племена она не само није водила рачуна, већ га је у ствари провоцирала, огласивши арбанаско насеље, по примеру свих завојевача, за људски одрод према коме вреди само употреба грубе силе. После неочекиваних војних успеха према Турској и влада је, као и цео буржоаски свет у Србији, потонула у идолопоклоничко веровање у моћ оружја као једино радикалнога и решавајућега средства. Она је гурнула војску правцем ка приморју без икакве политичке директиве, посела њоме велики део арбанаских области без икаквих строгих наређења о држању војске према самопоузданим арбанаским племенима, и тиме је дала први потстицај сталном рату на граници с многобројним жртвама са једне и са друге стране. Представницима власничке политике није ни на ум дошло да мисле колико би жртава могло бити уштеђено вођењем рачуна о држању војске према покореном становништву и о неодољивој упорној тежњи ових племена да им се иначе тешки услови опстанка не сужавају и животне навике дрско не вређају.

И чим је солдатеска, остављена самој себи, солдатеска иза које се политички управљачи нису видели, дошла у додир са арбанаским становништвом, она је починила такву пустош који је арбанаски народ гурнуо у очајну борбу за одржање. Тако је отворена серија колонијалних борби које са већим или мањим прекидима трају од преласка српске војске преко турске границе до данас и којима се краја још нигде не види.

Слепа и глува према најгрубљој пракси колонијалног истребљења које је солдатеска вршила, буржоаска штампа је подигла паклену повику против »арнаутских дивљаштава«, и та је повика расла са немоћу владе да одоли притиску својих моћних супарника око Арбаније. Ни несумњиво дивља и некултурна афричка племена нису никада дочекивала европскога наметљивца целивањем његове беле руке. Још мање се то могло очекивати од Арбанаса који су већ били испуњени извесним политичким тежњама за које су последњих десетак година толико жртава поднели и са којима је био упућен да рачуна сваки онај који није био унапред решен на борбу до истребљења.

Арбанаска побуна септембра месеца, због које је Србија морала поново мобилисати близу три дивизије, је класичан пример како се колонијални ратови изазивају. Окупација спрске војске простирала се са истока до на саме капије клисура и кланаца. Она је раставила орача од њиве, стоку од паше, стада од појишта, село од воденице, купца и продаоца од пијаце околину од вароши, а читава планинска насеља од свога привреднога центра и житнице за исхрану. Арбанас с оне стране није смео крочити на своју земљу која је остала на овој страни. Сви извори за живот били су пресечени. У очајању и глади народ је најпре молио за слободан долазак на тржиште, а када му је и то ускраћено, између смрти од глади и смрти од олова он је изабрао ову другу. При тој побуни могли су се умешати разни домаћи и страни агенти, на које је влада с планом скретала пажњу јавности, али земљиште за евентуални утицај тих елемената припремила је влада г. Пашића, одбијајући арбанаско становништво од себе оним истим средствима којима се најбоље могла послужити да му положај олакша и да га себи привуче.

Али војни режим није само обуставио послове и пресекао редовне изворе зараде, већ је попљачкао од становништва целу готовину људске и сточне хране. При средњевековном систему снабдевања трупа, да се колико толико утоли глад војника, гурани су у глад мештани. Тај систем снабдевања трупа напунио је џепове многога војнога и цивилнога чиновника који су у ове области ушли са довољно искуства колика је моћ новца; он није олакшао народу у Србији терет ратних трошкова, а натоварио му је на врат још теже бреме угушивања изазваних буна.

Влада је ту пљачку узаконила и подигла до највишега степена увођењем контрибуционих такса које су војне и цивилне власти у новим крајевима наплаћивале. О скандалозној претераности тих такса довољно је да наведемо само ово неколико примера. Од сто килограма наплаћивано је на шпиритус 117 дин., на гас 54.65, на со 17.60, на шећер 30, на пиво 20, на зејтин 20, на кафу 100 и т. д. Похватани су, дакле, сви они предмети који се у народним масама највише троше, без којих оне не могу. Оне су се свалиле као сињи терет на опљачкане и зарада лишене мештане и на сироте војне обавезнике, ако су кад и кад попили кафу, набавили гаса за своје стражаре или купили које парче шећера да разблаже опорост окорела и буђава тајина. И када их шаље у смрт за бољу будућност њене експлоатације, буржоазија их прати својим познатим апаратом посредних пореза. А да тим таксама не би много збунила ненавикнути трговачки свет нових крајева и да би га упутила како да се помогне, на признаницама по наређењу Врховне Команде пише: »Увозник се овлашћује да контрибуциону таксу, наплаћену на ову робу, пренесе на потрошача.«^[5]

У сасвим нормалним приликама, када привредни живот тече потпуно редовним током, оволико поскупљивање живота изазвало би несносно стање. У приликама, пак, када је извор редовних зарада пресануо и готовина попљачкана, народ од лира »разоружан«, контробуционе таксе су гониле право очајној одбрани живота. Када се све то има на уму: да за живот Арбанаса није нико никоме одговарао, да је војска рупила у примитивне животне навике са својом крутом логиком силе, да су сви извори живота пресечени, људи и стока остављени без хране, да је пљачка додијала и малом и великом, и богатом и сиромашном, — када се све то има на уму, онда имате пред собом ретко типичан случај како се стварају буне. Да не говоримо о ужасним сценама беде и глади које су се одигравале по Скадру и другим прибежиштима потиснутога арбанаскога становништва!

И када је буна избила, влада је преко заступника министра спољашњих дела изјавила да ће Арбанаси бити »примерно кажњени«, буржоаска штампа је тражила истребљење без милости, а војска је извршивала. Арбанаска села, из којих су људи били благовремено избегли, беху претворена у згаришта. То беху у исто време варварски крематоријуми у којима је сагорело стотинама живих жена и деце. И докле су устаници заробљене српске официре и војнике разоружавали и пуштали, дотле српска солдатеска није штедела ни њихову децу, жене и болесне. Верна слика тих варварстава изнесена је у дописима из Арбаније у »Радничким Новинама«, у чланцима »Крвна освета солдатеске« и »Црногорски бес«. Још се једном потврдило до је народна побуна најпримитивнијих племена увек хуманија од праксе стајаће војске коју модерна држава против побуне употребљава. Српски власници су отворили свој регистар колонијалних убијања и грозота и могу већ достојно ступити у власничко друштво Енглеза, Холанђана, Француза, Немаца, Талијана и Руса.

Резултати завојевачке политике

Од буржоаских опозиционих група у Скупштини с правом је неко истакао да у спољашњој политици ратна влада радикалне партије за време балканских догађаја није имала начелне опозиције изузимајући социјалну демократију. Та сагласност буржоаских група у спољашњој политици постигнута је истина већим жртвама радикала него њихових противника, јер ако је обезбеђење Балкана балканским народима путем међусобног споразума било до ових догађаја у истини руководно начело радикалне партије у балканској политици, онда је несумњиво да се она у току догађаја више примакла својим противницима него они њој. У сваком случају политика радикалне владе била је у погледу правца израз целокупне буржоазије, а г. Пашић најпогоднија личност да њеном »реалном« политиком руководи.

У својој арбанаској политици, као и у другим приликама, г. Пашић воли да нас оставља у неизвесности шта управо хоће. И у дипломатском раду он је пре свега шеф партије која се развила из колебљиве и неодређене ситне буржоазије и која, ношена ђогађајима, гледа да окретношћу и ситним лукавствима надокнади одсуство широкога политичкога видокруга и способности да у ођређеном правцу истраје. За време великих догађаја на Балкану та колебљивост је у толико јаче овладала кабинетима балканских државица, у колико је расла несразмера између великих прохтева и малих средстава. У дипломатској вештини г. Пашића она је добила израза у његовој способности да нешто хоће и неће у исто време, а та политика хоће и неће оставља истина њеном руководиоцу отворена врата на која ће се од најозбиљније предузета корака моћи повући као од покушаја на који се озбиљно није ни мислило, али те »покушаје« српски народ је скупо платио. У таквим покушајима и пипањима протекли су најсудбоноснији историски моменти, који су изискивали одлучно залагање свега ауторитета за одлуке које би биле резултат реалне процене опште ситуације на Балкану и стварнога положаја балканских народа.

Каква је та ситуација и каква она решења налаже?

Балканско Полуострво је једна мешавина нација са изукрштаним историским успоменама. Поједини делови полуострва који у тим историским успоменама представљају области за себе, унели су се једни у друге и леже један другом на природним правцима културнога и привреднога саобраћаја са светом. То нарочито важи за његове централне области, Стару Србију и Македонију, за области које чине главни део турскога наслеђа балканских државица. Тако, када је из тих области напорима народних маса турско господарство истиснуто, ступили су напред власнички кругови балканских државица са пуним шакама планова о деоби задобивених области на основу историских и националних права, економских и политичких нужности. Али, ето зла! Деоба није могућа а да се не погази национални принцип, не угрози државни опстанак, не повреде стварни привредни интереси и уображена и преживела историска права. Као природна капија Балкана Солун је на пример потребан свима, а Солун је један и недељив. Саобраћајну и привредну осу Балкана, без које Солун не би био што је, представља несумњиво вардарска долина, а она је такође једна и недељива. Исто тако су се и границе средњевековних царстава често померале и преклапале, због чега су и историске претензије балканских државица у непомирљивој супротности. Ко ће, затим, утврдити где престаје и где настаје граница српскога и бугарскога народа уопште? Како да се прикупе у једну националну заједницу македонски Словени а да се не поробе Грци и остали народи? Како да се прикупе у једну националну државу Грци у Тракији а да се не поробе Турци и не пресеку везе Бугарске са Бугарима у околини Солуна и даље до Костура?

Ето само неколико наговештаја о маси стварних и уображених питања, истинских и лажних интереса, који су са уништењем турске власти потекли као вода из разбијена суда, и који су могли бити повољно решени само стварањем једне нове заједнице. Отворена уништењем једне целине, та питања су могла бити мирно и повољно решена само у једној новој целини више форме. То је био једини пут који поуздано није водио у рат већ зближењу, слободи, снази и општем напретку на Балкану. Да не говоримо о великом значају отклањања братоубилачкога рата, заједница народа на Балкану је уопште оно решење сложенога Балканскога Питања којим би сви балкански народи добили најповољније погодбе за мирно и успешно развијање у будућности. Само стварањем нове заједнице наместо срушенога турскога господарства могла се сачувати давно изгубљена национална слобода да се опет не утопи у крвавој међусобној отмици око задобивених области, отмици која је највећа несрећа по слободу балканских народа. Та слобода је отмичарским грабежом освојених области удављена пре него што се била родила, а тиме је историјски потврђено гледиште социјалне демократије да национално ослобођцње балканских народа није могуће без уједињења целога Балкана у једну општу заједницу. Таква народна заједница у исто време ослободила би све народе и области Балканскога Полуострва узајамнога стешњавања и затварања које честе границе са собом носе и свима отворила слободан излазак на море. Балкан би постао једна пространа привредна област у којој би модерни привредни живот добио полета, и сваки део те области добио би у целини јемства за слободу саобраћаја, за осигурање привредних потреба, за брже привредно развијање уопште. Истинска економска еманципација балканских народа лежи у привредној заједници Балкана. А са уједињењем политичких снага и привредним напретком балкански народи били би способни да даду отпора завојевачким тежњама капиталистичких европских држава.

Ако има политичкога реалитета на Балкану, то је нужност заједнице балканских народа. Уверење о тој нужности истиче из посматрања стварне ситуације на Балканском Полуострву као из какве отворене књиге која тако прецизно оцртава нашу будућност, и само она политика балканских државица је реална којој та мисао служи као руководно начело.

Као један чин у великој балканској драми, најтешње везан са претходном и потоњом радњом, завојевачки поход Србије на Арбанију је најгрубље отступање од начела заједнице балканских народа, а у исто време одступање које је плаћено најочигледнијим поразом. Како се тај чин догађа изван оне замршености историских, етнографских и политичких односа која обавија спорове у Македонији, то се у њему најјасније испољавају тенденције балканске политике буржоазије. У њему су до костију разголићене нетолеранција власничких класа према другим народима, завојевачке тежње и готовост буржоазије да их спроводи најбруталнијим злочинствима каква су до сада извршавана само у прекоморским колонијама. Напуштање начела заједнице балканских народа још при склапању уговора о заједничкој акцији против Турске отерало нас је да се пребијамо и узаман сатиремо по вратоломној Арбанији, а истерани из ње одбачени смо на Брегалницу да се варварски и сулудо кољемо са браћом. Једна погрешка је повлачила другу, један пораз дао је други. Тако је »реална« политика г. Пашића запечаћена двама врло реалним поразима: арбанским и брегалничким. А када се арбанска авантура хоће да правда отсецањем од Солуна, а брегалнички злочин одбацивањем из Арбаније, онда се мора да истакне да је узрок оба зла један исти, наиме: завојевачка тежња буржоазије и власничких клика и фактора на Балкану и њихова неспособност да ограниченом сепаратизму господарећих интереса претпоставе начело заједнице, које су некада проповедали многи њихови представници.

Завојевачко држање Србије према арбанаском народу специјално пружило је једно искуство више о великој опасности коју свака борба између балканских народа представља за једну и другу страну. Оно је, у исто време, показало и како се политиком власничких класа уноси мржња међу народе.

Данас је постало врло ризично проповедати потребу заједничкога рада са Арбанасима. У погубној утакмици да оправда једну наопаку политику буржоаска штампа је створила о Арбанасима читаву кулу неистинитих и тенденциозних мишљења, а освајачка политика Србије са својим варварским методама морала је Арбанасе испунити дубоком мржњом према нама. Али тога није некада било. Српска и арбанаска племена под Турском, као што се то види из причања Марка Миљанова, живела су у блиским везама. Њих је спајала врло велика друштвена сродност, изражена у многим заједничким обичајима, предањима и успоменама, као и у многим заједничким акцијама против турских власти; често пута постоји и крвно сродство. Према оном што је у народу забележио Миљанов, Кучи, Белопавлићи, Хоти, Пипери, Клименти нису представљали увек две групе племена, арбанаску и црногорску, подељених у два непријатељска логора, већ су она често стајала на једној страни против заједничкога непријатеља. Као прилог томе да су успомене на те блиске односе живеле у арбанаском народу може се узети и она изјава Арбанаса коју је на свом путу по Арбанији забележио Доситеј Обрадовић: »ми смо са Срби један род и племе били«.

Многи фактори и догађаји после тога водили су томе да наместо добрих суседних односа и осећања сродности почиње ширити нетрпељивост и непријатељство. У том правцу највише су придонели с планом спровођена политика раздора из Цариграда и поступање Србије и Црне Горе према арбанаском становништву за време ратова са Турском.

Ако је ипак ико имао услова за споразуман рад са Арбанасима, то су га имале Црна Гора и Србија. Не само измешаност насеља и сродност суседних племена већ и узајамност интереса упућивали су ова два народа на споразум и пријатељске односе. Као што пут на Јадранско Море иде преко једноставнога арбанаскога насеља, везе Арбанаса са унутрашњошћу полуострва воде преко српске границе. Као што је нама потребно море, још више је њима потребно копно. Ако нас упућују на Арбанасе бриге за извоз, Арбанасе упућују на нас бриге за хлеб. Ако се те две стране не споразумевају, оне се узајамно стешњавају и даве.

Али сви изгледи за политику споразума и пријатељства разлупали су се у овој прилици много више о један осион освајачки гест Србије него о сировост арбанаских племена. Србија није ушла у Арбанију као брат него као освајач. Шта више она није ушла ни као политичар већ као груб солдат. Иза грубе војничке практике политичар се није видео. Управо, он је имао само једну мисао која се садржавала у наређењу: идите и освојите! Или покорити или пропасти! Са политиком која није рачунала са људима, са племенима, са народом и природном тежњом да и Арбанија стече и своју самосталност, Србија је изгубила сваки додир са представницима арбанаскога народа и њега одгурнула у очајну мржњу према свему српском. Ако арбанаски народ није до сада представљао једну националну целину коју би могла загрејати и покренути једна мисао, та заједничка мисао је данас нажалост у општем националном револту арбанаскога насеља против варварскога поступања његових суседа, Србије, Грчке и Црне Горе, револту који је један велики корак у националном буђењу Арбанаса.

Ослањајући се искључиво на солдатеску која нема разумевања ових питања, српска влада, занесена освајачком жудњом и опсењена страним утицајем, није чак умела искористити своју полугодишњу власт у Северној Арбанији ни за један акт који би оставио трага и ублажио ране. Она то није умела учинити чак ни у последњем часу када је питање о аутономију Арбаније већ било сазрело. Народне масе су жудно тражиле ослобођење из беднога чифчискога положаја, али за таква револуционарна дела имала је разумевања само Наполеонова војска револуције. Образованији редови нису крили од српских посада непоколебљиву приврженост идеји аутономије Арбаније, али то што би умео политички проценити сваки енглески конзервативац било је и сувише далеко од српских радикалаца. Они су надирали ка мору на снагу. Као непријатељ Србија је ушла у Арбанију, као непријатељ је изашла.

Безгранично непријатељство арбанаскога народа према Србији је први позитиван резултат арбанаске политике српске владе. Други још опаснији резултат јест учвршћивање у Арбанији две на западном Балкану најзаинтересованије велике силе, а оно представља једно искуство више да свако међусобно непријатељство балканских народа користи само њиховом заједничком непријатељу. Завојевачко држање Србије, Грчке и Црне Горе није могло спречити стварање аутономне Арбаније, али је оно тога најмлађега пигмеја на Балкану гурнуло да се још пре појаве на свет преда на милост и немилост Аустро-Угарске и Италије. Тај факат је од велике опасности по мир и слободно развијање Србије. Јасно је да та опасност не долази од тога што је аутономна Арбанија уопште створена, већ од тога што је она створена у борби против завојевачких жеља суседних балканских државица, што је управо од њих отета заузимањем Аустро-Угарске и Италије и што је тиме уз ове две државе тако јако привезана. Тамо где је пријатељство потреба и једне и друге стране завладало је страсно непријатељство, а пријатељске везе учвршћују се између две стране од којих је једна унапред осуђена да буде жртва друге.

И један и други позитиван резултат освајачке политике Србије према арбанаском народу осетиле су државне финансије и наш привредни развитак, али највише оне десетине хиљада робова што пропадају по арбанаским кршевима. Они су избачени на границу да својим животима заустављају талас огорчења који су власници завојевачком политиком изазвали и да чувају земљу од опасности у коју је том приликом увучена. Ланцима којима је хтела оковати туђи народ буржоазија је стегнула сиободу своје земље и свога народа.

Докле се, напослетку, освајачки поход на Арбанију хоће да оправда лажним теоријама о неспособности Арбанаса за национални развитак, истините, на жалост врло истините зле последице тога похода показале су пред целим народом неспособност власничких класа за политику народних интереса. Какве ће резултате дати рад оних који се у Арбанији за аутономију своје земље боре, то је засебно питање на које ће једино будућност дати тачан одговор; али потпун и скуп пораз освајачке политике наше буржоазије која се против аутономије борила стоји пред нама као свршен чин и звони као једна фина историска иронија на теорију националне »неспособности« Арбанаса. А пошто са поразом освајачке политике није завршен ланац опасности и жртава по слободу српскога народа и будућност Србије, потребно је бар сад погледати истини у очи и насупрот предрасудама признати: да је борба коју данас арбанашко племе води природна, неизбежна историјска борба за један друкчији политички живот него што га је имала под Турском и друкчији него што му га намећу његови свирепи суседи, Србија, Грчка и Црна Гора. Слободан српски народ треба ту борбу да цени и поштује колико ради слободе Арбанаса толико и своје, и да свакој влади одрече сва средства за завојевачку политику.

Као представник пролетаријата који није никада био измећар завојевачке политике владајућих класа, социјална демократија је дужна пратити корак у корак истребљивачку политику власника према Арбанасима, жигосати је као варварство које се под лажним изговором »више културе« врши, као класну политику буржоазије која се најштетније одазива по класне интересе пролетаријата, као антинародну завојевачку политику која доводи у опасност мир и слободу земље и силно погоршава положај народних маса. Против те политике социјална демократија истиче своју лозинку: политичка и економска заједница свих народа на Балкану, не изузимајући ни Арбанасе, на основици пуне демократије и потпуне једнакости.

Напомене

1. Balkanicus: Албански проблеми и Србија и Аустро-Угарска. Стр. 62 и 64.
2. Исто дело. Стр. 160. Курзив је наш.
3. Вид. Јован Цвијић: Излазак Србије на Јадранско Море. Гласник Српског Географског Друштва. Год. II, св. 2. Стр. 198.
4. Упућујемо читаоце на драгоцене белешке друга Косте Новаковића које су од 1 јануара почеле излазити у Борби под насловом Четири месеца у Средњој Албанији.
5. У безобзирности својој власти су отишле тако далеко да те таксе наплаћују по бруто тежини, дакле и на дару, на тежину суда! Напр. сандук пива од 50 флаша је тежак 120 кгр: такса се наплати, од те тежине, и ако самога пива нема више од 35 кгр. Тако је и са гасом, шпиритусом и т. д. Код шпиритуса напр. судови су обично гвоздени, а потрошачи плаћају таксу не само на шпиритус већ и на гвожђе које не виде. Тако су те таксе удвострућене и утростручене.