Спомен (Војислав Илић)

Војислав Илић

Спомен (Војислав Илић) Писац: Војислав Илић

Времена мрког мину вид,
 И немир прође војни,
На мирног дома тврди зид
 Положен мач је бојни.
И бојне трубе суров глас
  Не тресе српске равни,
И с благим миром здрави нас
 Оружја успех славни.

И јунско вече спушта мрак,
 Копрену немо свија
Трепери звездâ бледи зрак,
 И блага ноћ се нија.
Све мирно дише. Рата бог
 С мутног се губи вида,
И анђô мира, с миља свог,
 Сребрну харфу скида.

О, звони, харфо! Мили глас
 Утеху нека буди,
Да њезин мелем крепи нас,
 Рањене наше груди.
А твоје песме бајки сан,
 Док туга дух нам мрачи,
На лепше време, лепши дан,
 Надежду нека значи!

Кô после буре ветар млад
 Што вртом тихо креће,
И тужно гледа цветни сâд,
 Сломљено гледа цвеће,
И ђени Српства тако бди,
 И децу зове милу;
Ал' многи од њих давно спи
 На смрти хладном крилу!

Осам је пута цветô цвет,
 Толико свену пута,
И њих нам збриса смрти лêт,
 Обори земља љута.
И залуд кличе вртар млад,
 Гробнице ћуте неме,
Њих густа тама крије сад,
 И немо, гордо време.

Кô равним пољем зелен клас,
 Под крилом од зефира,
Суморни спомен стреса нас
 У часу благог мира!
И тавни спомен среће зле
 Жалости сузу спрема,
И тајном речју збори све:
 Јакшића овде нема!

Парнаса нашег Тиртеј сêд,
 Главаша песник драги,
Увелих дана тавни рêд
 У санак прима благи.
И само ветра бурни хук,
 Над гробом који хуји,
Кô звучне лире громки звук
 Очајно, страсно бруји!

Тамо где мирта шири хлад
 И време блажи груди,
Љубишин призрак свêтô, млад,
 Спокојно, тихо блуди.
Кô српских гора млади бор,
 Приморја чедо мило,
Походи неба зрачни двор
 И мира љуби крило.

Осам је пута цветô цвет,
 Толико свену пута,
И њих нам збриса смрти лêт,
 Обори зима љута!
И залуд кличе вртар млад,
 Гробнице ћуте неме
Њих густа трава крије сад,
 И немо, гордо време...

јун 1883.

Извори

• Војислав Илић: Лирско песништво, страна 182-184, Вук Караџић, Београд.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Војислав Илић, умро 1894, пре 130 година.