Спомен (Јован Илић)
Спомен
| Спомен Писац: Јован Илић |
Нека чами чамуњати ко ће,
Ја ћу пјеват што ми срце хоће,
Запјеваћу пјесму од истине,
Хвалећ Бога на његову дару
А ти, вило, љепоте ти твоје!
Штоно пловиш по златном облаку
И зорицу љупком пјесмом будиш
Де, придружи грло поносито,
Нек се брда и долине оре,
И разлежу све дубраве љесне,
Ни у здравље цара ни ћесара,
Већ у здравље родољуба дивних,
Полубоштвом теби подобнијех!
Па нек чује, ко је чути вољан.
Од како је свијет постануо,
Није љепши цвијет процватио
Од славскога, од српскога рода:
Ил' ти воља царству царовати,
Ол' јуначки мејдан дијелити,
За крст часни, за сдободу златну.
Шта је Сцевол према Обилићу?
Шта л' Пријамус према Југовићу?
И Херкулес према Краљевићу?
Ви светиње свеславија српског.
Да ли вам је стати и видјети,
Како Србин закликтава јасно,
Спомињући име ваше красно!
И ти стара од Србије мајко,
Утри сузе, не рони их више,
Јер још Србин духом за те дише,
За те живи и умире вазда,
А у славу, који све нас сазда!
Та поживјет један за другога,
И умријет један за другога,
Има л' веће радости у Бога?
Драги Боже, на свему ти хвала!
Србин-брату вјечна буди слава!
Србадијо, Бог те поживио!
Није слава твоја угинула,
И ако је за час нестанула.
Сунце зађе, да се љепше роди,
Цвијет вене, да процвати текар.
Што су зв'језде на небу ведроме,
То су твоји витезови стари,
Што љубави пламен огњевити,
То су твоји соколови сиви,
Све дјетићи, Страхин-бановићи,
Те на своје угледају с' старе.
Има л' тога који пренут неће,
А српскијем срцем благодарним.
Рајачића сјећајућ се врсна
Јер он Србу кано сунце сјаје,
Оживљава зраком животворном,
И брани га од напасти сваке.
Снова л' стару васкрсава славу,
Остављајућ спомен вјековити,
И позније да с' потомство сјети,
С благословом, срећнијег времена,
Ко му преци, ко л' оци бијаху.
Сјећаће се и памтит га вазда
Кô премилог добротвора свога,
И кô вјерног Израиља стаду,
Што га сл'јепој не оставља судби,
Већ га чува кано пастир добри.
Спомињат ће у светој радости,
Свету лозу Петровић-Његуша,
Нит' ће икад заборавит моћи,
Славску врлост, родољубље л' дивно,
Племенитог Људевита Гаја,
Од лијепе, од крајине миле,
Баш Хрватске, крви наше братске,
А по горам' и лукама цвјетним
Ориће се и узнашат славом
Дичног Наке име поносито,
Здатним мачем, огњем родољубља,
Синџир-алке што прес'јеца тврде,
Летјет пушта соколове врсне,
Да кликтањем свијет раздрагају,
И огласе славу рода свога!
С пламеним ће с' уписати слов'ма,
Српском срцу предрага имена:
Вук Караџић, Томазео, Светић,
И Срб дивни Чубро Чојковићу.
Штоно громким, та уздражја пуним,
И небеса устрептава гласом,
Да и зв'језде ослушкују саме,
Штано Ђоко, шта л' Вељко бијаше?
Кад и својим вјечно неумрлим
Дјел'ма св'јету показује јавно,
Колик' Срб се и у томе ц'јени,
Водит срца и потезат уме,
У виспрено л' духова владарство,
Да и камен оживотвори се,
И прочује што не чуло досле!
Но је л' смртним ц'јену бесцјености
Дат, ал' славу овјечит' могуће?
Не! врлости и заслуге праве,
Једно небо наградит је кадро!
На жртвеник народности миле,
Кô на олтар вјечите љубави,
Дична слава тек се обасјава:
Добрим дјелим', поступцима л' правним,
И насљедним срцем родољупца!
Напомене
уреди- СПОМЕН . У »Невену Слоге« и »Пјесмама« од 1854 текст се разликује од текста у овој збирци:
3 и 4 стих гласе :
Хвалећ творца преблагословеног
На Његовом небесноме дару.
(у »Невену Слоге« место : »На Његовом« стоји : *На мудрости«...). У »Пјесмама« од 1854 у 13 стиху нема речи: полубоштвом него су место ње стављене тачкице, а ни у њима ни у »Невену Слоге« нема 14 стиха из ове збирке. Место 15 — 17 стиха из ове збирке у оба ранија текста налазе се ови стихови.
Ој Србинство, ој предраго људство,
Дич' се славом само теби вичном.
Од како је и св'јета и в'јека,
И откад је народа на земљи,
Не би љепшег од порода твога.
Место 20 стиха дошли су ови:
Мачем сјећи, пушком погодити:
Бранит род свој, та слободу слатку.
После 27 стиха долазе ови:
Што је свето и Богу је драго,
Вјечни спомен то је наше благо.
О Душане, мишцо убојита !
Славо наша св'јетом узорита,
И остале све редом милине ;
Гдје сте сада, да вас жеља мине ?
Затрептите анђелскијем духом,
Закрил'те нас божавскијем рухом,
Чујте пјесму која пламом гори,
А јуначком срцу вашем збори.
У 36 стиху место : »Драги Боже« стоји : »Ој, мили Боже« 43 стих ове збирке гласи у ранијим: Што је небу зв'језда коло сјајно. 46 — 48 стих гласе:
То су срца вјернијех синова,
Који за те ни умр'јет' не маре:
Та за род свој и слободу слатку.
У »Невену Слоге« место: »слободу слатку« стоји: завичај драги«. У 49. стиху место: има л' стоји у ранијим текстовима: камо. У 56 стиху место: вјековпти стоји у »Пјесмама« 1854: вјечноживи. У »Невену Слоге« тога стиха и нема, а 57 стих гласи : »Да и позно потомство се сјети«. У 60 стиху место: »И памтит га вазда« у »Невену Слоге« стоји : »паметповати«; у 72 место: лукама стоји: лузима. 76 стих гласи у обе раније збирке: Херкуловске што проража ст'јене 77 — 79 стих не налази се у »Невену Слоге«. После 94 стиха у оба ранија текста налазе се ови стихови:
Чојковићу, Бог те наградио,
И пепео посветио ти се. —
Ој, играј Саво, весел' се Дунаве,
Протрубите са Авале гласи !
Од Бојане, Тисе и Мораве,
Нек радосно скакућу таласи.
Нек се чује с краја на крај св'јета,
Захвалности ком се в'јенци плету,
Тко л' свом роду указује путе
К спасенију и животу правом?
Извори
уреди- Јован Илић: Целокупна дела, страна 65-68, Библиотека српских писаца, Народна просвета.
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Илић, умро 1901, пре 123 године.
|