Сонет - XXXI
| Сонет - XXXI Писац: Милутин Бојић |
Kô устремљене две буктиње свеже,
Уз праскав пожар растопљене смоле
С вриском фауна и нимфи, што голе
У сусрет јуре, кроз вијор што реже,
И крше стабла и кидају мреже,
Наша су срца што се вечно воле
Скрхала стреле, што су се заболе,
Стопила худе сметове што снеже
И уздрхтала и жедна и жудна
У крвавом се загрљају слила,
Здеравши чежњу, што се врх њих свила.
Кô танки вео и кô магла студна,
Пијући пламен, да стопе и спрже
Растанка звоно, што звони све брже.
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Милутин Бојић, умро 1917, пре 107 година.
|