Сонет - XXIV

Милутин Бојић

Сонет - XXIV Писац: Милутин Бојић

Сонет - XXIV

Сав сјај што нећу крај мене се јати,

Сва празна ласка страсно ме целива

И хучном игром жуђен идол скрива

И оргијама сунца ход ми прати.

О, ја бих хтео сав тај раскош дати,

Да срце кришом тајну сласт проснива

У капљи светој што се ћутке слива,

За којом жудно сав мој живот пати.

Но никад можда та невина жеља,

Та лиска крила од чедности беља,

Неће кô круна и дар судбе бити.

Последња мета остварена с муком

Тутњава вечном пратиће ме хуком,

А ја ћу тихи, тихи сумор снити.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Милутин Бојић, умро 1917, пре 107 година.