Сонет - XXIII
| Сонет - XXIII Писац: Милутин Бојић |
Читаве ноћи сажижу ме, пеку
Негдашњи снови проживеле среће
И тешки сумор сагиба ми плеће
И само чујем смрти тешку јеку.
И жудим косу твоју тако меку.
А чежње моје, све дубље, све веће,
Очајна неман црном косом среће
А око грли пучину далеку.
И све је пусто у околу целом
И раскош боја звони ми опелом
Кô сјајни пролог неке патње грозне.
О, чему сјај тај што дан очарава
Кад моја срећа на дну Прошлог спава?
И тихо јецам сред вечери позне.
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Милутин Бојић, умро 1917, пре 107 година.
|