Сонет - X
| Сонет - X Писац: Милутин Бојић |
У теби ми је младост погребена,
Сунчана јутра, подневно пламење,
Љубави чедне последње прамење
Сазрео цвет се расуо нечујно.
Опело чујем и песма црквена
Сипа на мене маглине јесење,
Уморно плачу пољане и стење,
Модро је све што беше тако рујно.
Зар ниси горда као бесцен урна
У којој лежи прах мртвих царева?
А ти си тужна. Стид ти образ прели.
Разумем. Ова ноћ светла и бурна
Тражи у нама блесак палих днева.
Умрлог Бога ми би васкрс хтели.
Поноћ је. Задња звезда догорева.
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Милутин Бојић, умро 1917, пре 107 година.
|